Srpski književni glasnik

894 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Али попци су се већ били поређали у полукруг, као полумесец од аквамарине, обрћући непрестано своје чегртаљке, које су се сада јасно чуле, јер се зврјање зкапо'а стишавало, и околна врева је за час била престала, у збрци глава са најразноврснијим шеширима, које су се тискале и пропињале да боље виде. Туга која је претискивала Хортензију појача се још више кад се из даљине зачу потмуло брујање добоша, које се по: ступно чуло све ближе.

Хтела је да бежи, да не види оно што ће се сад појавити. Већ су се чули и трошни звуци свирале; и дижући прашину својим равномерним корацима са застора земљане боје, фарандола се протезала, у фантастичној ношњи: кратке сукње дречећих боја, црвене чарапе са златним вођицама, капути са шљокицама, диадеме од нанизаних златних пара, главе забрађене свиленим марамама, по талијански, по бретонски и нормандски, са правим париским презирањем локалне тачности. За њом, одмереним корацима, одбијајући коленом добош обложен златном хартијом, ишао је велики трубадур са објава, у тесном шареном оделу: једна ногавица жута са плавом ципелом, друга плава са жутом ципелом, атласни копоран са ројтама, кадифена зупчаста капа изнад лица које је, у пркос белила, остало мрко, и од кога су се видели само бркови, накострешени од мађарске помаде.

— О!. узвикну одушевљено Одиберта.

Кад се фарандола намести с обе стране позорнице, испред попаца с раширеним крилима, трубадур поуздано и победнички поздрави публику, стојећи сам у средини, обасјан погледом Господа Бога, који му је посипао копоран светлосним ињем. Поздравна свирка отпоче, проста и пискава, једва прелазећи преко рампе, која је пржила њена слабачка крила, допирући с муком до барјачића на таваници, ковитлајући се за час око стубова ове огромне просторије, и падајући најзад у ћутање и досаду. Публика је гледала не разумевајући. Валмажур засвира