Srpski književni glasnik

Нови ХРАМ. 7 — Једите! — вели им — здрави били! Споља чује се врева свјетине и људски кикот, а кад глазба прође поред куће, домаћица отвори врата. –– Не отварај — опази Илијина мајка у бризи за болесним сином. — Пусти, мајко, нека се веселе — рече Илија пријегорно.

Мајка Илијина куња на клупи до синовљега кревета, а када у одмацима чује поред куће нечији ход, прене се и меће сину хладне облоге на вруће, пространо чело.

Кад му је огањ попустио. Илија се ноћас зажелио разговора. Разабрао се и долази му на памет ријечи чисто божје, које од њега мајка никада није чула, док је здрав био.

— Спавај, сине — наговара га мајка.

— Не могу... Је ли, мајко, док оздравим, поћи ћемо одмах горе. А што сам и силазио2 Већ не могу овдје издржати. Ето, откада сам сишао, нијесам се још право ни Богу помолио.

— Спавај!

— Не могу — одговара он — и одмах наставља:

— А горе, код нас, код оних старих крстова — богзна који их је дизао! — по висовима, човјеку нешто дође, мисли

и у мисли сјећа се Бога.. А уоколо једнако нешто жамори и мирише... Да је просто свима, само да оздравим... Мајко, теби се дријема. Чуј, Бога ти! је ли, опет ћу ужећи огањ у својој кући. И опет ћу се пењати уз наше кршеве и опочинићу код старога крста од жива камена... Нека, нека, оздравићу...

— Хоћеш, даће Бог — тужно одговора стара. — Али заспи, касно је! Заспи, соколе, заспи!

Иво Ћипико.

МУСИНЕ ЗВУКА

— И ви велите да човек ке може сам по себи појмити шта је добро а шта рђаво, да све стоји до средине, да сре.

1 Ово је једна од најлепших ствари из посмртног издања Толстојевих дела, и изгледа да је Толстој овде описао једну епизоду из своје младости. Написано је за један дан, 8 или 9 ав“уста 1903, и види се овде борба уметника с филозофом-моралистом, из које је ипак изашао као победилац уметник. Прим. превод.