Srpski književni glasnik

806 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Вређајући мене, он ја вређао и клеветао и друге поштене жене. Пред његовом лудом страшћу ништа није било свето.

Зашто сам ћутала, зашто нисам вриснула, викнула на сав глас» Ах, кукавна, бедна поноситост! Нисам хтела да се понизим, да се одам да патим! Зашто» О, треба викнути, да чује цео свет, треба се ослободити, тражити ослобођења! Нашто: та великодушност која штити зликовцар Нашто тај лажни понос, који пљује и вређа онај прави велики понос што се зове поштовање сама себе>

Требало је да прођу године док сам се опаметила. Ах, Десанка, цео мој живот само сцене, одвратне, прљаве сцене. Да сам била чак и неко лакомислено створење, не бих се горе испрљала него што ме је мој муж испрљао. Он је тражио: по снегу трагове мојих љубазника (он није претпостављао да имам само једног!), он је проналазио на вратима неке тачке, неке договорне знаке, оптуживао ме да волим келнера, или хлебара, или бакалског момка, сваког човека кога сам једном видела. О, подле потворе! Како да га не омрзнем из све душе због њих!

Ах, колико сам пута желела тебе Десанка! Да ти се исплачем на грудима, да ти се исповедим, да иштем савета! А од тебе су долазила писма пуна уздржаних прекора срећној, себичној Даници, па онда и то престаде. Мој муж ме је подсећао некад да пишем мајци и браћи, чак и теби, али је захтевао да прочита то што сам написала. Кад бих ја затворила коверту, он би је исцепао и опет прочитао. Колико је свађе само око тога било! А писма што су долазила, он је сам узимао с поште и свако прво он читао. Он се бојао и писама. Једном ми је Бранко писао, па каже: „Сад баш дође Стојан и кад је чуо да теби пишем, лепо те поздравио“. Знаш Стојана, оног дечка што лепо црта. Јао, „какав ти је то Стојан !“.., Не, не Десанка, и немогућно је све изређати, и одвратно је.

Тебе је се бојао још док смо били верени. Више пута у шали би казао да је љубоморан на тебе. А после, он се бојао да ти не утичеш на мене штетно. Називао нас је будалама, које узајамно једна другој ласкају. Једном је исцепао једно моје писмо теби. О, волела сам више да ти и не пишем! Зар смо ми икад могле помислити да се такав један подлац може умешати у наше пријатељство