Srpski književni glasnik

818 Српски Књижевни ГлАСНИК.

(СТРАФОРЕЛ. (Музикаитима). Атогозо !

ПЕРСИНЕ.

Мој састанак први... Дрхтим, светлост трне... Чујем шуштањ ветра као свиле црне... | Сузне су ми очи... Не види се више Цвеће; не види се, ал' јаче мирише! То велико дрво, једна звезда сама Поврх њега; чујем звукег — Пада тама. Да, пада тама благе, слатке моћи На плавом небу, када у самоћи Пале се свуда у дубокој ноћи Тихо и од реда Безбројне звезде, док се песма тија Рибњака старог лелуја и нија, А светлост звезда лагано се свија Крај месеца бледа! - Камења драгог сјаје тако мио, Звезде, ја сам дуго ваш љубавник био И у вече вама говорио ти о Посред снова плави Али моја песма друкчија је, када Са умилним гласом који гуче сада, С косицом што благо преко чела пада, Силвета се јави! Небеске звезде, звезде моје драге, Ви сте тако лепе, узвишене, благе, Али ћете пасти доле, и без снаге Сред лепоте своје, У плави врт овај када она крочи, Кад јој дивне, светле сагледате очи. Изглед ће вам завист тешку да сведочи, Јадне звезде моје! (Чује се звук звона у даљини).

СЦЕНА ДЕСЕТА. ПРЕЂАШЊИ, СИЛлвЕТА, затам БЕГГАМЕН, ПАСКИНО.

Звони. Он ме чека. у (Чује се звиждање, Страфорел игпада пред њу; буктиње се појаве). |

,