Srpski književni glasnik

Господин ПАРАН. Аце 821

ГОСПОДИН ПАРАН.

Мали Жорж чучи на стази, ручицама грће песак и гради планине. Кад начини читаву пирамиду, на врху пободе кестенов лист.

Његов отац седи на гвозденој столици и очима пуним милоште нетремице гледа у њега. Он у целом маленом врту, препуном света, никог другог не види сем свога сина.

Кружном стазом, што пролази испод басена и цркве Свете Тројице и савија око зеленог круга, врве друга деца заузета својим невиним играма. Њихове дадиље, равнодушне према свему, суровим очима блену некуд у даљину, а матере, разговарајући се једна с другом, непрестано мотре на гомилу деце.

Дојкиње, две и две, носећи у наручју нешто бело, у чипкани огртачић увијено, гордо се шетају, а разнобојне траке с њихових каџа лепршају се за њима. Девојчице, у кратким сукњицама и голих ногу, кад зауставе свој обруч, нешто се озбиљно разговарају, а чувар шеталишта, у зеленом мундиру, хода између ових малишана и сваки час скреће с пута, да не би чију земљану грађевину оборио, да не би стао коме на руку, једном речју да не би сметао у раду овим црвићима рода људскога.

Сунце је већ залазило за кровове кућа улице Светога Лазара и своје косе зраке расипало по овој веселој и шареној гомили. По кестеновима треперила је жућкаста светлост, а три водоскока пред главним црквеним вратима блистаху се, као да растопљено сребро избацују.

Господин Паран гледа свог сина како у прашини чучи, с љубављу прати његов рад, и рекао би устима шаље пољубац сваком и најмањем покрету Жоржовом.

Али кад погледа на црквени часовник, виде да се за читавих пет минута задоцнио. Брзо устаде, узе малишана за руку, отресе му хаљину од прашине, обриса руке и поведе га у улици Бланш. Он убрза кораке, да не би после своје жене дошао кући; а дете, које није могло тако брзо ићи, "стаде подскакивати крај њега. Отац га узе у наручје, убрзавши још већма кораке, поче тешко дисати пењући се уз «стрмени тротоар. ;