Srpski književni glasnik

ЈЉОБОМОРА. 889 мислим да ћу бити способна за какав посао. Ако нисам, ја ћу учити, спремићу се. И ти ћеш ми помоћи саветом. Ја обожавам браћу, али хоћу ипак сама да радим за себе. Је ли да имам права Сама, као ти>

А ти, најбоља и најмилија моја пријатељице, где си ти досад била и шта си радила за све ово време2 Шта си мислила, шта си осећала, како си живеларг Жељна, жељна сам да чујем.

О, Десанка, како би лепо било да мало дођешр Да те видим! Ја и Мирко смо мислили да ми дођемо на дан-два, да изненадимо тебе и Бранка, који тамо студира природне науке. Зато ти нисам ни писала одмах, али нам је мајка нешто слаба, па нећу да је оставим. Зато боље ти дођи код нас. Нађи Бранка, па дођите заједно. Да видите како је лепо код нас. Како је лепа јесен, као нека тужна жена која је имала велику прошлост. Опет ми се отварају очи за лепоту при-

"роде. Дођи да видиш како су ми лепо цветале зимске руже

— пуна она глеја уз ограду. Беле и жуте, само те две боје, беле зимске руже, као снег, и жуте, као сунце. Па миришу горко, и личи њихов мирис на душу, болно преварену, разочарану и резигнирану. И миришу и трају жуте и беле зимске руже чак до снега, као што горчина траје у обманутој души чак док човек не остари, док му коса не оседи. Али је диван ипак мириз зимске руже, он теши болом, он лечи горчином. Дођи, да те накитим, дођи да чујем и ја твоју повест. Дођи, да ми дође радост. Дођи, биће суза и за тебе ако треба. Дођи, мила !

Отварам ти срце, пружам ти руке, нудим ти усне, берем

ти зимске руже. Дођи, волим те!

ТВОЈА ДАНИЦА.

Л. МИХАЈЛОВИЋ