Srpski književni glasnik

Господин ПАРАН. 905

Ето како је она с Лимузеном ручала, ако се и то може ручком назвати, јер они су само супу и пола пилета појели, толико су се журили да што пре дођу кући.

Паран простодушно одговори: — Па добро си учинила, Ја ти ништа не приговарам.

Тек тад Лимузен, који дотле није ни речи прославио и који је био готово сакривен иза Анријете, приђе и пруживши руку промрмља:

— Како си:

Паран узе ту пружену руку и овлаш је стеже: Врло добро.

Али млада жена ухвати се за једну реч из мужевљева говора.

— Приговор... што помињеш приговор 2 Рекао би човек да имаш ту намеру.

Он се стаде правдати: — Не, далеко од тога. Хтео сам само рећи да се нисам бринуо што те нема, и да то задоцнење нисам узимао као неку страшну погрешку.

Она презриво непрестано тражећи повод за свађу:

— Моје задоцнење>2.. Одиста, рекао би човек да је јелан час после поноћи и да је целу ноћ ван куће проводим.

— Боже сачувај, драга моја. Рекао сам „задоцнење“, што нисам могао друге речи наћи. Требало је да дођеш у шест. и по, ти си дошла у осам и по То је одиста задоцнење! Ја га потпуно разумем, и ја се... чак и не чудим томе... Али... али... тешко ми је другу реч наћи.

— И ти је изговараш, као да сам ја ван куће ноћила.

— То не... то никако не...

Она виде да ће он непрестано попуштати, и већ хтеде да уђе у собу, кад наједанпут чу где се Жорж дере, па узнемирено запита:

— Шта је маломе2

— Рекао сам ти да га је Јулија кињила.

— А шта му је радила та ритаг

— Ох! готово ништа. Гурнула га те је пао.

Она хтеде да види своје дете и јурну у трепезарију, али «стаде као укопана пред постављеним столом, на ком се видело просуто вино, полупане чаше и претурени сланици.

— Какав је опет ово лом >

— То је Јулија...