Srpski književni glasnik
Господин ПАРАН. 905
Ето како је она с Лимузеном ручала, ако се и то може ручком назвати, јер они су само супу и пола пилета појели, толико су се журили да што пре дођу кући.
Паран простодушно одговори: — Па добро си учинила, Ја ти ништа не приговарам.
Тек тад Лимузен, који дотле није ни речи прославио и који је био готово сакривен иза Анријете, приђе и пруживши руку промрмља:
— Како си:
Паран узе ту пружену руку и овлаш је стеже: Врло добро.
Али млада жена ухвати се за једну реч из мужевљева говора.
— Приговор... што помињеш приговор 2 Рекао би човек да имаш ту намеру.
Он се стаде правдати: — Не, далеко од тога. Хтео сам само рећи да се нисам бринуо што те нема, и да то задоцнење нисам узимао као неку страшну погрешку.
Она презриво непрестано тражећи повод за свађу:
— Моје задоцнење>2.. Одиста, рекао би човек да је јелан час после поноћи и да је целу ноћ ван куће проводим.
— Боже сачувај, драга моја. Рекао сам „задоцнење“, што нисам могао друге речи наћи. Требало је да дођеш у шест. и по, ти си дошла у осам и по То је одиста задоцнење! Ја га потпуно разумем, и ја се... чак и не чудим томе... Али... али... тешко ми је другу реч наћи.
— И ти је изговараш, као да сам ја ван куће ноћила.
— То не... то никако не...
Она виде да ће он непрестано попуштати, и већ хтеде да уђе у собу, кад наједанпут чу где се Жорж дере, па узнемирено запита:
— Шта је маломе2
— Рекао сам ти да га је Јулија кињила.
— А шта му је радила та ритаг
— Ох! готово ништа. Гурнула га те је пао.
Она хтеде да види своје дете и јурну у трепезарију, али «стаде као укопана пред постављеним столом, на ком се видело просуто вино, полупане чаше и претурени сланици.
— Какав је опет ово лом >
— То је Јулија...