Srpski književni glasnik
904 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
— Тебе.
— Мене
— Јест.... била је љута што јој је ручак прегорео и што ти не долазиш. ,
— Па шта је рекла 2
— Рекла је... рекла је нешто ружно о теби... што није требало да ја... што ја нисам могао слушати...
— А то нештор
— Није потребно да понављам.
— Ја желим да дознам.
— Рекла је да је велика несрећа за човека као што сам ја, да узме жену, као ти што си неуредну, небрижљиву, рђаву газдарицу, рђаву матер и рђаву супругу...
Млада жена већ беше ушла у предсобље, а за њом и Лимузен, који је, при овом неочекиваном сукобу, као зали: вен ћутао. Она залупи врата, баци огртач на столицу, и устреми се на мужа јетко сикћући:
— Рекао си... Рекао си 2... да сам ја...
Он блед као смрт и веома миран одговори:
— Ја ништа нисам рекао, драга моја, само сам Јулијне речи поновио, а ти си то сама желела, и треба да знаш да сам је баш зато и отерао.
Она је горела од жеље да му почупа браду и ноктима лице изгребе. У гласу, у начину говора, у понашању, она осети да се он буни, али не умеде ништа одговорити, те стаде тражити начин како би га напала, какву увредљиву реч, којом би га ошинула.
— Јеси ли ручао 2 упита она.
— Нисам; чекао сам.
Она нестрпељиво слеже раменима.
— То је права лудост чекати после седам и по часова. Могао си се сетити да сам била спречена, да сам имала посла, вршила куповине.
И наједанпут осети потребу да објасни на што је време утрошила. Она стаде одсечно и као с неке висине причати како је хтела да избере неке ствари за намештај, па је морала ићи далеко, врло далеко, чак у улицу Рен, и како је враћајући се отуд срела Лимузена на булевару Сен-Жермен и замолила га да је одведе у једну гостионицу, јер је била мртва гладна, а сама се не би нипошто усудила да тамо уђе.