Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД 941

казом, драма је књижевно још више изгубила него што се могло мислити. Јер, извесне сцене и ситуације, при читању, нису биле онако баналне као што су постале то кад су добиле сценски, физички израз. Сцена у другоме делу триптихона, например, кад Витале Малипиеро испод наслоњаче извлачи, прво, руку и, после, цело тело убијенога, при читању књижевно није изгледала несносна, јер јој се није тачно могао да претпостави сценски израз; али, у приказу, она до суза деградује књижевну вредност свих оних описа који и чине главну књижевну садржину ове драме. Њену књижевну вредност дегралују још и многе друге сцене у приказу (љубавна грозница Витала Малипиера која је сва лажна; мистички став Оне, који је само став једне жене која не зна шта хоће). Уопште, са приказом, драмски триптихон Г. Ива пл. Војновића књижевно је много изгубио, а позоришно и сценски није добио онолико колико се могло очекивати. Додуше, половину одговорности зато повлачи сама наша сцена са свим својим сценским и глумачким материјалом. Наш сценски материјал и сувише је сиромашан за једну тако декоративну драму, а глумачки и сувише непокретан и нееластичан за драму која је сва покрет и немир.

Госпођа са Сунцокрешом није драма каквих великих карактера, или великих страсти, психолошких проблема, драма интрига, или развијања какве погодне историје, и покрај свега тога што она хоће да развија један психолошки проблем, једну велику и мистичку страст, и једну не сасвим погодну историју. Госпођа са Сунцокретом је једна драма која се сва може да сведе на игру, на покрет, на мину, на тон, сцену кулису и публику. Кад се тако она схвати, кад се схвати сценско -инсценаторско-глумачки, она је једна од најживљих и најпокретнијих драма које, уопште, имамо. Највећим делом својим, једна драма мора да има тога. Без покрета, промене и живости, нема добре драме. Драмско дело је дело које се приказује пред „десет хиљада горе“. Треба тих десет хиљада занимати за време од три сата. Треба, дакле, бити велики козер, козер у смислу Молиера, задржати публику три сата на једноме седишту, и не дати јој прилике да вас напусти. Морате бити, дакле, да тако кажем, сценичан. Сарсеј је, за четрдесет година своје позоришне критичарске кариере, непрестано понављао: „У позоришту, најважније је имати покрета..“