Srpski književni glasnik

960 Српски Књижевни Гласник.

и примио понешто од њих. Како је по природи био смео и . неустрашив у борби, постао је песник борбе, слободе и једнакости народа. Отуда и његова поезија има нечег општег, широког и хуманог. Та поезија, којој се дају чинити замерке формалне природе, али која је писана са искреним одушевљењем, полетом, лакоћом стила и разлоликошћу мотива, даје му угледно место у историји словеначке књижевности. Његов пак обилан културни, политички и просветни рад сачуваће му дуго и дуго лепу успомену у словеначком народу. У

Леон ДијЕРКС. — Са Леоном Дијерксом француска књи-

жевност губи последњег Парнасовца, песника из оне велике и значајне фаланге која је француској поезији дала имена као што су Леконт де Лил, Пол Верлен, Хередија, Сили При: дом. — Рођен 1838, на острву Реинион, на источној страни Африке, Дијеркс је свршио Уметничко-занатску школу у Паризу, и провео век као мали чиновник у Министарству Про-. свете. Земљак Леконта де Лила, коме је био врло сродан и на кога је чак јако личио по спољашности, он је био један од првих и најотменијих присталица Парнасовске школе. И ако не велики и оригиналан песник, он је често био савршен уметник, и увек, одушевљен поклоник лепоте. Његова је естетика естетика Леконта де Лила, и он је до гроба остао веран Музама из своје младости. Песник по души, живео је далеко од стварности, сав предан своме песничком идеалу, као какав религиозни фанатик. Повучен у кварту Батињолу, он је вајао своје снове у хармоничне и беспрекорне стихове, од којих су најпознатији они у збирци Склопљене усне ([е5 Геоте5 с105е5). Чувена је, на пример, његова песма Лазар, где се васкрснули Лазар приказује како лута око гробова, жалећи за благотворним покојем без снова, одакле га је Господова __ рука извукла против његове воље. „Ако је људском погледу. допуштено да продре у тајну мисли, рекао је о њему Катил Мендес, оно што би се видело у његовој мисли, то би нај. _ чешће били, у расплинутој вечерњој чежњи, Снови обучени у бело, који пролазе два по два говорећи тихо о тузи и нади, док у даљини звоно одјече болно кроз маглу над долином“.

После смрти Стефана Малармеа (1898), Дијеркс је био изабран од Младих за „краља песника“. Као човек смеран и помало сетан, поштован и вољен од поклоника чисте поезије, он је одавно био преживео своје савременике. М. И.

Власник, Богдан Поповић. — УРЕДНИК, ЈОВАН СКЕРЛИЋ.