Srpski književni glasnik

808 : Српски Књижевни ГЛАСНИК.

звуке, сличне пољупцима. Али немамо кад да слушамо шумскога Шопена.

Излазимо већ на простране ливаде. Над шумом мрак се . смањује, не растура се још, али се проређује. Тамо негде види се као нека светлост од пастирске ватре која догорева. Око нас је још толика помрчина да једва можемо видети вижле Пука, који је трчао два корака пред нама. Газећи по високој трави приближавамо се шуми и идемо њеном ивицом по вресу, спотичући се на кртичњаке и жбуње. Прдавци пућ: пуричу наизменце по ливадама, однекуд из даљине одзива се прва препелица и њен мелодични глас одјекује у шуми. Веселије је ићи по мраку уз њено певање: пућ пурућ, пућпурућ !...

Као вода налећу и плаве нас хладни таласи шумске хладноће, засићене мирисом јагода, вење, борове смоле, свим оним неописивим, влажним, тешким, загушљивим а онако здравим мирисом шуме, скривене у јутарњој магли. Мирише то као кита пољскога цвећа.

Бледо-плаво небо почиње најзад светлуцати кроз борово грање. Чинило се да шуму испуњава прозрачни етер. Непомично, немоћно, као изнемогле од умора, стоје у ваздуху повијене ка земљи борове гране. Контуре дебелих борових стабала већ се распознају али ипак се губе у полумраку, као рибе у води, као мрље су у једној великој боји, расплињују се у томе елементу, у нејасном праскозорју. Већ се може спазити магла над ливадама и сенка од шуме, која пада на њих под врло оштрим углом. И пред очима се бије упорна битка, бој над бојевима, сенка са светлошћу, бије се брзо, неприметно. као ток времена. Пролазе све фазе напада, повлачења, пораза... Свака траје неко време, живи, напреже се, бори, гине, и у толико страшније што се то ради без вике, без гласа. Напослетку сенка почиње одступати. Постоји такав час пред излазак сунца, кад она побегне у дубину ракитовог и смрековог жбуња, пада ничице у траву, прокрада се кроз коров, шанчеве и бразде, примиче се шуми, најзад на врат на нос бежи у њу, да тамо седне под заштитом борова, дише помрчином и гледа бесно на обасјана поља. Од тога часа гласније вичу прдавци, почињу отегнуто певати -своје ку-вик чајке и, као вредни сељак, устаје да пева химну раду искрена сестра њиве — шева.

~