Srpski književni glasnik

! ЗАБО РА ХМУВисо ИЕ 809

Путања нам обрасла травом, испресецана исушеним ба__рама и жилама од дрвећа, излази понекад на ливаду, да р опет скрене у шуму. Кад, управљајући се по њеној ћуди, | изиђемо из шуме, учине нам се далеки жбунови као коњи на паши, приближавамо им се опрезно само за то, да их ударимо љутито ногом кад се појаве у свој својој невиности, покривени белом росом од врха до дна, као лаким огртачем. Најзад се зора запламти пурпурним блеском. Златно: модрим первазом ивиче се бели облачићи, који стоје на небу као несвесно повучене линије на непочетој слици. Чини се да нека рука хитро свлачи са видокруга црни застор и остатак мрака угони у земљу. Појављују се села са својим висо: "ким тополама, које се чине плаве у освиту, гомилице дрвећа, путови, насмејана и далека поља, удаљени воћњаци нарова, као преголеми, замрзли таласи. Приближили смо се баш до шумарске кућице Љаљевичеве, која је била у борју на једној песковитој узвишици. Љаљевич је већ седео на прагу. Кад ми приђосмо, он __ђипи као муња, стаде да гњечи капу за зеленим ширитом и „да се клања, лупајући ногом о ногу, официрски. Он је дебео човечић, буцмаста лица са смешним осмехом, као да су му сви зуби кутњаци.

— Љаљевичу, хоће ли бити пловака> — ослови пан Алфред.

— Јата, милостиви господине, јата!

— Е, онда напред! Води.

Запалисмо цигарете, преместисмо ланкастарке с левога рамена на десно — и пођосмо! Љаљевич је ишао напред, ја остраг. Беличаста се магла колута, обрће у месту, ваља као стубови дима. Врхови дрвећа и шипражја јаве се понекад из њих као црне пеге, и опет се губе. По роси, белој као млеко, наше чизме остављају тамно-зелен, скоро црн траг.

— Диван ће дан бити! — бубну Љаљевић, очевидно желећи из учтивости да што рекне.

— Аха! — прогунђа Алфред.

, Наједанпут Љаљевич застаде, па чак и чучну.

— Охо, птичица! — прошапута, посматрајући земљу. По мокрој трави видео се колски траг у шуму. — Даске, господине, краду даске са струггре — про“

_ Шшапута убеђено и са извесним замуцкивањем.