Srpski književni glasnik

880 Сриски Књижевни Гласник. 4 ЧИТУЉА. ДИМИТРИЈЕ Ружић. — У Вршцу је 21 новембра умро нај

старији српски глумац Димитрије Ружић. Он је пре две го-

дине прославио педесетогодишњицу свог глумачког рада, и

ма да му је било преко седамдесет година остао је до посљедњег дана активан члан позоришта.

Рођен 1841 године у Српском Чанаду у Банату, из сеоске породице, Ружић је као осамнаестогодишњи младић играо у једној путничкој немачкој дружини која је у његовом месту

рођења приређивала представе. Није од тог доба прошло дуго |

а он је са својим друговима, Јованом Путићем и Јованом Кнежевићем, већ био основао позоришну дружину. Кнежевић је био управник. Пред крај 1860 године они су давали пред ставе у Новом Саду. 1861 године Српска Читаоница оснива са. Кнежевићем нову дружину и у њу ступа и Ружић.

1864 године Ружић је био у Загребу и ту се учио глуми ;

код Јосипа Фрајдеарајха. Само, у Загребу не оста дуго, него се врати у Нови Сад. Од марта 1872 године па до јуна 1873 био је у Београду члан Народног Позоришта. После тога постаје опет члан Српског Народног Позоришта у Новом Салу и ту остаје, једно време и као управитељ. да краја живота. Репертоар Димитрија Ружића испуњен је разноврсним комадима, од улоге Ону Нарејевој вулгарној шали „Они Она“ па до Фауста којег је играо још као стар човек. (Карло Стуарт, Лоренцо, Дамон, Клод Фроло, Карло 'Дарбел, Дон Карлос, Отело Ричард Ш, Хамлет, Максим Црнојевић, Југ Богдан, Цар Лазар, Пера Сегединац, Иван у „Хајдуцима“ Јована Ст. Поповића). Али он је најрадије играо народне ју наке. За његов нараштај национализам и човекољубље били су главна сврха позорнице. Требало је одгајивати поколења у српскоме духу. ИМ, ретко кад су се снажнији глас и топлији тон чули на српској позорници како су се чули кад је Ружић

изговарао речи о слави народа, о љубави владара за народ

и о нади за славну будућност свег српског племена. Он је декламовао своје тираде с патосом који је код њега био искрен; он је лупао о прса својим рукама да укаже на срце које је куцало за земљаке. Ишло је то до заноса, јер је „он уметничку мисију гледао у националној мисији“, јер је, по сопствевим речима, на првом месту „дете свог народа“, и јер је „позорница говорница за народно бодрење“.

Своје улоге, Ружић је стварао из себе, без образаца, без угледања. Он је одлазио да гледа Мајкснера, Сонентала,

Росиниа, Салвиниа и Новелиа, али само ради тога да би могао

играти друкче од њих. То је било схватање његове генерације од које живе само још двојица-тројица глумаца. Н.

Власник, Богдан Поповић. — УРЕДНИК, Јован СКЕРЛИЋ.

ба