Srpski književni glasnik

882 Српски Књижевни Гласник.

одушевили се другом општом, највећом... Ах, ко има срца да их прекори !... |

Идем у село, да видим како је тамо. Путујем преко брда. Сунце меша своје зраке с облацима, сунце побеђује облаке. Да ли ће и сунце наше да победи туђинску таму која нас тако дуго притиска Пролазим поред обраних винограда. Како су лепи у сунцу и јесени! Како су топле боје, као да не иде зима! Шта ли ће нам донети та значајна зимар Сви су виногради жути, златни, само овде-онде понеки чокот се

црвени као да је запљуснут кармином... Крв!.. И с ограда . виноградских виси дивља лоза сва црвена, крвава... Рат... _

Све ме подсећа на њега, као да бих иначе могла заборавити да се сад у овом тренутку убијају људи, да гину наши људи... и деца... | 5:

И туђи, непријатељски; има и међу њима невиних.

Јесен, богата, лепа, плодна јесен коју је сељак тако _ жељно чекао, за коју је тако много радио и знојио се... А сад, пре него што је попио чашу новога вина, пре него што је обрао златне кукурузе, пре него што је окусио плодове, морао је да остави све и да оде... можда и не знајући куда и зашто. =

Пада суво лишће... Пада тихо, меко, као обојене пахуљице, као мртви жути лептирови, као угинуле тице, пада и шушти тужно, као последњи лет малаксалих крила. Нека туга пада на душу. Слаби човек: жалиш мртво лишће... Само боца, подмлађена, опрана, цвета понова украј пута, некорисно цвеће“ равнодушно цвета и не гине лако. А тамо, где су пре пола године цветали бокори дивљих ружа, лепих као детиња љубав, стоји само голо шибље попрскано цинобером. Црвени плод. дивље руже — и он подсећа на капи младе, свеже крви. Крв се просипа, крв! Умиру људи, деца, падају без броја. О, зашто Зашто су људи допустили рат» Зашто не спрече» Зар право мора да се отме, зар крвљу да се плати 7...

Врућа крв тече на пољу, румена лица бледе, жива енергија постаје мртвом, најлепше мисли умиру за тренут, љубљени човек постаје леш..

О, ко је измислио пет О, зар нема никога да га спречи, | да га заустави 2... | 4

Јадне жене дршћу, зебу.. А они, а ратнициг Јунаци наши иду одушевљено у борбу, младићи остављају љубав —