Srpski književni glasnik

РАТ. 883 своју, дечаци беже из родитељских кућа и сви јуре тамо, тамо далеко и близу, у своје, у туђину, да своје спасу од туђина. Како су велики! Дају себе, свој млади живот, своју слободу и осигурану лепу будућност за будуће добро и слободу садашње деце наше неслободне, намучене браће. Колико година се сањало, колико година се жалило и с болом слушао јаук и позив браће, која су кроз векове очајно звала у помоћ, узалуд звалаи мислила да смо глуви. Не, нисмо били глуви! Дошао је час, сви су га осетили и појурили. Ево, ево иду соколи.!...

О, хероји |... Да ли ћете победити |...

Силазимо у долину. Храстова шума што се целога лета црни замишљена сад се насмејала. Сва се блиста у неком лаком растреситом злату. Десило се чудо: лишће јој се претворило у злато. Дошла је чаробница вила са својим штапићем, дошла је јесен. Насмејала се храстова шума, јер не зна да је јесен превртљива и да ће замало трајати та лепота. То као да знају извијене гране њене које се као неке црне уплашене змије пружају и грче, као да би хтеле да се загњуре у то златно лишће, да се сакрију у томе своме богат ству које има боју сунца. Узалуд. Ено по тлу читав слој сувога лишћа; потамнело му злато... Све ће с грана да отпадне, и остаће само црне змије да се вију... Ћудљива је ле. потица јесен, и свирепа...

Зашто ме тако тужне мисли обузимају Та ја волим јесен, . волим је одавно. А сад је неповерљиво са страхом сретам, јер је донела рат... Ја се бојим, ја признајем, ја се бојим... Страшно је и ако победимо, а ако не победимо, ако победе нас...

Мој кочијаш се не обазире. Од његових широких леђа видим само гриву, једно уво и сапи једнога коња, и све то одскаче, одскаче у лаком касу, и кола иду напред по дубо: ком црном блату. Ја идем на колима, а ратници...

Шта је овог У долини неколико шумарака, ја их добро знам и волим, али ово нису они, тако су се много променили. Пуно дрвећа, па све жуто и црвено. ИМ сања ти се овако поиздаље да су неки чудни воћњаци процветали досад невиђеним златним и црвеним цвећем. Шумарци у долини цветали златним и крвавим цвећем, и машта се жури да погоди какве ће плодове донети то крваво цвеће... О, машто, лакомислена вило, заустави мало своја немирна крила; сад су настали дани 56=