Srpski književni glasnik

Рат. " ~ 891

крв и обојиће бели снег. Рат је црвен. Снег (е хладан и бео; крв је врућа и црвена. Мешају се, и крв се хлади.

Нашалила се зима: само завирила, па утекла. И снег се сав стопио. Нестало снега, а блато је остало. И рат је остао. Опет лије киша — и крв.

Пролазе дани. Чекање, чекање. Понека жена још ниједно писмо није добила. Ружа Добросављева очајава што јој њен коњаник ништа не пише из Бугарске. Поред све не. воље има помало и шале, — живи људи. Ружа каже:

— Новакова снаја прецрче од муке. А шта ћу ја, тешко мени 2 Зар дванаест година тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако оде у свет, да никад н не дође. И два брата још ми отишла. Хоћу да се убијем, у бунар ћу да скочим.

— Ако си луда, ти скочи — каже јој једна сусетка. А кад дође Добросав, ја ћу да се удам за њега.

· — Јао, бог с тобом! У мене четворо деце, и у тебе четворо, па ако још које родиш, шта да радите с толиком тевабијом >

— Да саставимо децу, нека се играју, а јаћу да кувам, па да се гостимо Има доста имања иу Добросава и у мене. Не брини се ти Иди скачи у бунар,

Жао било Ружи, па није скочила у бунар, већ чека, чека...

Пролазе дани, пролазе полагано и брзо. Облачно и кишевито, мрачно, притиска душу. Доносе новине вести; победе, победе, сјајне, велике! И одмах за победама долазе рањеници, рањеници без броја, долазе, долазе без краја. Страхота !

Мени је ужасно тешко што не могу ништа да урадим за њих. Зашто сам болесна, па не могу бити болничарка> Зашто нисам богата, да бар новаца дамр Ја ништа немам да дам рањеницима. Ништа ни рату нисам дала. Увек сам. осећала празнину и тугу што немам рођенога брата: и онда кад су друге сестре биле срећне у љубави; и сад кад друге сестре дршћу, стрепе, бледе, слабе... И ја стрепим, читајући имена погинулих и рањеника, стрепим да не наиђем на име кога рођака или брата које од својих пријатељица. А браћа других сестара које ја не познајем... ;

Страшно, страшно! Болнице пуне. Очајна сам; ја на-

__коме од њих не могу помоћи. А болница пуне људи, немоћ-