Srpski književni glasnik
894 Српски Књижевни Гласник |
снег, киша, киша, магла и месечина. Ужас. Рат. Боже, где. си ! Где је, где је, где је сунце | ома
А оно светли негде сад, само не нама, већ другима, срећнијима. Код нас је рат. Дим и ватра и крв. Убијање,
ране. И болови, болови тела и болови душе. Рати ноћ, Камо __
светлости 7,..
Ено је појављује се из далека. Она још није топла, али храбри. Каква је то светлост» Дајте је ближе» Она се зове _ Победа. То је зора, то су први зраци сунца што долази. Оно нам долази за победом и зове се Слобода.
И онда мир, топлота, братство, благостање. Ено долази. сунце ! | |
(О, да ли ће моћи да огреје сва прозебла срца»...
Л. МИХАЈЛОВИЋ.
ТАМНИ ТРЕНУТЦИ
Три млада човека, сви у фраку, седела су за столом у
празној казани. Са плафона оба лустера била су угашена; _
на њихов сто падала је светлост са две зидне сијалице.
Седе и ћуте. Никако да се заметне дужи разговор: три-
четири речи — па крај, питање на које и не треба одговора.
— и ћутање. Често кресне машина, или зачврчи допушена · _
цигарета у шољи са до пола испијеном кавом.
Већ по часа како траје ово ћутање. Седећи без речи 85 =
један поред другог, ова три човека, увучена у себе, као да
прате некакав разговор који се заметнуо сам од себе, и ду- _ боко у њима самима. Ниједна гримаса на њихову лицу не ремети ток нечујних речи, без трунке лажи, а пуне откро- _
вења, која, скривена дуго и од нас самих, чува наша душа у, једном тајном куту.
—- Хоћемо ли мало винаг
— Вучко, пола литра вина.
И опет ћутање. Прође тренутак, два, три, четири, без | речи, од којих, изгледало је, сваки је стрепио да се не чују.
Вино већ неколико минута стоји на столу. Најзад, аи од њих нали три чаше. Из једне чаше прели се вино, и на. прави модар круг око ње. Пуне чаше осташе нетакнуте.