Srpski književni glasnik

894 Српски Књижевни Гласник |

снег, киша, киша, магла и месечина. Ужас. Рат. Боже, где. си ! Где је, где је, где је сунце | ома

А оно светли негде сад, само не нама, већ другима, срећнијима. Код нас је рат. Дим и ватра и крв. Убијање,

ране. И болови, болови тела и болови душе. Рати ноћ, Камо __

светлости 7,..

Ено је појављује се из далека. Она још није топла, али храбри. Каква је то светлост» Дајте је ближе» Она се зове _ Победа. То је зора, то су први зраци сунца што долази. Оно нам долази за победом и зове се Слобода.

И онда мир, топлота, братство, благостање. Ено долази. сунце ! | |

(О, да ли ће моћи да огреје сва прозебла срца»...

Л. МИХАЈЛОВИЋ.

ТАМНИ ТРЕНУТЦИ

Три млада човека, сви у фраку, седела су за столом у

празној казани. Са плафона оба лустера била су угашена; _

на њихов сто падала је светлост са две зидне сијалице.

Седе и ћуте. Никако да се заметне дужи разговор: три-

четири речи — па крај, питање на које и не треба одговора.

— и ћутање. Често кресне машина, или зачврчи допушена · _

цигарета у шољи са до пола испијеном кавом.

Већ по часа како траје ово ћутање. Седећи без речи 85 =

један поред другог, ова три човека, увучена у себе, као да

прате некакав разговор који се заметнуо сам од себе, и ду- _ боко у њима самима. Ниједна гримаса на њихову лицу не ремети ток нечујних речи, без трунке лажи, а пуне откро- _

вења, која, скривена дуго и од нас самих, чува наша душа у, једном тајном куту.

—- Хоћемо ли мало винаг

— Вучко, пола литра вина.

И опет ћутање. Прође тренутак, два, три, четири, без | речи, од којих, изгледало је, сваки је стрепио да се не чују.

Вино већ неколико минута стоји на столу. Најзад, аи од њих нали три чаше. Из једне чаше прели се вино, и на. прави модар круг око ње. Пуне чаше осташе нетакнуте.