Srpski književni glasnik

~ –__

ВЕРА. 917

.... Како си поштен, ти, згажени крине ! Речи су твоје од псалма гордије,

Очи су твоје од славе гордије.

Како си велик, ти незнани сине,

Пред чијом руком падају ордије ! М. Бојић.

РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ.

Кроз векове дуге пале се и трну Ватре људске моћи, вере и сазнања, На њима се греје ум пун покајања, И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

И ватре се гасе тихо или с праском И нове се дижу к'о химна раздања,

А сав стари блесак у пепелу сања, Разочаран таштом гордошћу и ласком.

Мисао умрлу прах незнања заспе,

Али авет њена, подсмехом презрења, Срами охол идол младих поколења, Што чезне да стару лаж из себе распе.

То је вечно иста прича исте патње: Обучен у исти облак искушења, Звездар тражи жудно изворе спасења, ИМ клоне и чека дан смрти и пратње.

Умрла је слава херојства и скаске,

А спомен немоћи, Молох свих времена, Ждере нове жртве, којима је цена Обешчашћен ловор и клик глупе праске.

Бог истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара: Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до кута,

Он, гробар џиновских угаслих ватара. М. Бојић.