Srpski književni glasnik

РАТНА ПИСМА. 925. тамо у бивацима, сушиле се кошуље и чистиле пушке, а битољским пољем шкрипале су стотине великих српских кола воловских са хиљаду волова, крупних, белих и црних, сивих, са великим роговима. Јуче су напред ишли, данас натраг. Није то био сељак само што је прекрилио као потоп Турску. И његов во је био с њим. Њих двојица што код куће хране Србију, њих двојица дошли су амо да је прошире. Овај рат био је поплава, прелив сељачке снаге преко граница, сесба целог српског села. Моба је то била. Дигло се село да сврши један посао.

И као што стари долазе да виде како на њиви млади раде, како ору и копају, колико су узорали и окопали; као што деда и бака полагано гегућу кроз шљивике и ливаде до орања и копања да виде шта им раде деца, како стоји посао, тако су и овде за јаким волом и снажним сељаком, полазили и стизали њихови стари, и мушки и женски. Кроз цео Арнаутлук су пролазили, безбрижно као да иду кроз своје хатаре, са штапом у руци, све истим путем као њихови млади, исви пешице, са торбама на леђима, као да им у селима својим носе ручак на њиве. Путовали су недеље, месеце, нашли се са својима и враћали су се кућама. И на Једрене су долазили, и до Драча и ЈЉеша, До опкопа су стизали једренских и скадарских, и под куршумима поздрављали се са својима. :

Па опет, и ако је тако, има их који се још чуде, питају, не знају ко је победио у овоме рату2 Има их који кажу: није он знао; зар је он знао, он, сељак, зашто иде и како иде; ишао је што је морао! Има нас којима је душу помутила Европа, култура и цивилизација, у вртлог свој захватила, наше очи заслепила да не виде свој народ.

(Свршиће се.)

Капетан Милдн ПРИБИЋЕВИЋ.