Srpski književni glasnik

926 Српски Књижевни Гласник.

ЕСТЕТИЧНА ПИСМА ИЗ РИМА.

Тр дес за пае.

Сјећате ли се, госпођо, разговора што га имасмо за нашег посљедњег виђења Сјећате ли се сјетне примједбе којом дочекасте моје ненадно саопћење да се поново спремам на пут у Италију" Било је то прошле јесени, на оном. красном излету у дубровачку Ријеку, кад се оно устависмо да гледамо како се „скалината“ старе, ловором и вињагом 5 обрасле Соргове палаче, госпарском љенивошћу спушта у бистре валове морске. Бујни смоквосади, зелени маслињаци и живописне „уШе“ дубровачке властеле, којима је насељена она сунцем обасјана обала, блистаху се најљепшим октобарским бојама, а у зраку владаше свјежа и кристална ведрина, те је све око нас изгледало насмијано и као умивено скорашњом кишом. Ви се, госпођо, око себе обзирасте као у _ неком заносу, и не могасте чисто да се нагледате сликарских _ љепота оног тихог и идилског приморског краја. У. неки ћете мах, и као попуштајући неком унутрашњем нагону, полуозбиљно добацити: „Поново на пут! Или се зар не сјећате више што каже стара Тостијева романца» „Рагшт... с'е5! шп реп тоштг!“- ИМ у исто доба стадосте да полугласно пјевушите ону слађану мелодију, у којој је италијански таез то излио сву њежност и носталгичност своје музикалне душе,

Не опомињем се сада тачно што вам на то одвратих, али се разговор дуго вртио око питања: зашто се човјек, кад инокосан путује, маколико га иначе занимала мјеста. која обилази, осјећа некуд брижан, рекао бих готово тужанг | По вашем мишљењу, госпођо, то долази отуда што човјек. који се на пут креће, мора напрасно и за извјесно вријеме да претргне све везе које га везују за сродне душе и за постојбину, те се у њему разбуди неко чудно осјећање; осјећање осамљености и душевне пустоши. Разговарајући тако, не могосмо за дуго да се у мислима сагласимо. Натежући. одовуд-одонуд, ми се најзад сложисмо у компромису : да је. путовање доиста једно лагано умирање, али само у толико,

у колико је лагано умирање и сам живот. Кретао се чешће

са свога огњишта или увијек рођену граду чепао, човјек непрестано откида по једно парче од своје будућности. Сваки