Srpski književni glasnik

РАТНА ПИСМА. 43

све, ипак, јест, живо! Све буја, ипак. Све њиве узоране, сви виногради подсечени, све овце стрижене. Не да се село, без сељака је, али је живо. Као лукаво и мало подсмешљиво гле: дају те куће на вас; није то суморност, подсмех је вашој слабости и понос због своје јачине. Без сељака, са свом бедом и жртвама, урађено је све, цветало је све, родило је све. Српском селу ни рат није могао ништа !

Ово дивно село, ту непобедну кулу српског живота, зашто је тако слабо познајемо, ми који смо, колико јуче, излетели из њега у господство. Сељака, нашег првог и највећег јунака, зашто га тако мало волимог Како то да сва наша господа још увек не виде да нам је све на свету непријатељ, а једино уздање наше снага ова, наша, народна 2 Како може да буде међу нама још увек малодушних, слабе вере у испуњење наших народних идеала, када је овакав сељак основ наше народне снаге 2

У једној болници играју прездравели војници-сељаци коло. Један војник без ноге хвата се да игра, па пошто не може на вештачкој нози, ухвативши се рукама око врата за рањене другове и игра се њима телом, на једној нози, другом једва додирује земљу. Болничарке, лекари и неки посетиоци стоје запрепашћени и гледају. Војник без ноге се смеје, а њима хоће сузе на очи.

Ново време наше с правом ништа тако не мрзи као сентименталност. Али, зар је то сентименталност, ако скинемо капу до земље и до земље се поклонимо пред силном снагом наших сељачких милиона, коју је на дани видело сазнања свију нас изнео овај наш славни рат >

Капетан Милан ПРИБИЋЕВИЋ.

ЕСТЕТИЧНА ПИСМА ИЗ РИМА. ·

(Крај.) П

Рим 5 јуна.

У оној чудној књизи у којој је Свети Августин исписао своје Исповестши, прича нам овај божји угодник како је дошао до тога да, након толико јалова мозгања, проникне одједном у тајну Бога творца и васионог свијета. „Пукло ми је — вели