Srpski književni glasnik
-
946 Српски Књижевни Гласник.
Лондонским и Букурешким Уговором о миру питање о Европској Турској, једно од најважнијих сувремених политичких питања, скоро је коначно решено. Од тада, у склопу међународних питања, питање о Азијској Турској спонтано постаје актуалније. У решавању проблема Европске Турске ангажовани су били у првом реду животни интереси мањих балканских држава, а тек у другом економски и политички интереси Великих Сила. Од даљег развоја прилика у Азијској Гурској зависиће опстанак турске царевине. У Азијској Турској не постоје у оној мери укрштени племенски и верски интереси становништва, у којој су постојали у Европској. Азијска Турска представља поглавито један велики економски објекат, чијим се огромним богатством желе користити све Велике Силе. Пожуда сваке од њих да присвоји за своје грађане што више корисних послова, изазива узајамно супарништво. Та борба економских повластица, које собом повлаче и политичке, оличава у суштини садашњи азијско-турски проблем.
Када је Бизмарк 1876 године свечано изјавио да Источно Питање не представља вредност костију једног његовог Померанца, није ни слутио како ће та изјава остати у историји као класичан пример да, у међународној политици, и тако велики умови као што је био његов, често до невероватности показују неспособност предвиђања развоја будућих политичких догађаја. Једва је прошла једна деценија после ове Бисмаркове изјаве, а Немачка је већ у велико почела правити планове за свој будући рад у Азијској Турској.
На своме путу у Анатолији, Месопотамији, Сирији и Арабији, Немачка је наишла на рад много старијег датума других | Великих Сила, напосе Енглеске, Француске и Русије. Да би омогућила својим држављанима успехе у њиховим финансијско економским предузећима у Малој Азији, Немачка је узела на се да, путем повластица, тамо створи прво саобраћајна средства и приграби у своје руке најважније саобраћајне артерије. За извођење ових својих планова Немачка се користила својим повлашћеним положајем у Цариграду. Она је тај положај задобила окретним радом своје дипломатије. Млади султан Абдул Хамид није био задовољан резултатима Берлинског Конгреса. Он је сматрао да су за онакав исход ствари на Конгресу, поред Русије, биле одговорне Енглеска и Аустро-Угарс ка