Srpski književni glasnik

76 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

ногорскоме приморју. Што се тиче Арбанаса њима би се признала права на слободу вероисповести и на школовање на језику којим буду говорили. На овај начин, мисле ти публицисти, да бисе у Албанији завео ред; ушле би две владе одговорне пред својом савешћу и пред Европом, и Европа би била тада сигурна да има мира и јемства да неће доћи до заплета. Србија и Грчка би били елеменат мира, јер би све своје напоре употребиле на то да се о њима што мање чује у Европи, и да се по сваку цену одржи мир на Балкану Овакав предлог би, природно је, мисле они, одговарао сигурно најбоље интересима Србије и Грчке и учврстио би праву равнотежу на Балкану, равнотежу коју хоће да покваре Бугари и Турци, и која не може бити солидна све дотле докле Србија не имадне свој излазак на море — а Грци не би могли да траже више никуда своје сународнике пошто би цео Епир дошао под њихову управу. Ове исте публицисте затим додају како би на овај начин сигурно и Бугари имали да добију један део територије који би њихову државу заокруглио у један добар државни посед.

Видећи да се кнез Вид не може више одржати у Албанији и да од Албаније не може бити држава какву су хтеле Аустрија и Италија, има неких немачких публициста који чине овакву нову деобу Албаније. Она не може те не може да опстане, а Аустроугарска и Италија имају интереса да нико трећи не изиђе на Јадранско Море, онда би најбоље било да Аустроугарска и Италија поделе Арбанију. А како се оне не слажу, Немачка која се јавља стално као неки примирителни судија између њих, могла би узети Валону, која у рукама Немачке значи вечити мир између Беча и Рима у погледу Јадранскога Мора.

Овакве комбинације добијају све више присталица у Европи, која почиње бивати уморна од Албаније и од балканских послова, који су непрекидно повод за узајамне несугласице и њеповерење. Далеко смо, по свему изгледа, од какве промене у садањем стању и положају Албаније. Она ће изгубити може бити свога првога кнеза, јер га устаници неће, а у Европи му је кредит доста окрњен остао од онога дана, када је отишао на талијански ратни брод изгубивши главу у једноме тренутку опште пометености. Ако Албанија изгуби њега добиће другога, само тај други неће сигурно анатеми:

«