Srpski književni glasnik

ЦАРСКИ СОНЕТИ. 29

ЦАРСКИ СОНЕТИ.

ЦАРИЦА.

Ти си лепа наша царице у круни,

С десет дубровачких пажева; и греје С тебе сјај драгуље што донеше пуни У Котор бродови с Кипра и Мореје.

Орли од бисера леже по твом скуту, Крсти по стихару и сафири вратом, Мирисе истока остављаш по путу, Твога коња воде поткована златом.

Све цркве по царству твоје име зборе, И наше велможе и наши васали Гледају те с чежњом и са страхом дворе.

Док ти мотриш као паж плашљив и мали, Како једна брига, танка као пара, Пређе преко чела крунисаног цара.

ДВОБОЈ.

Најпре свог сокола пусти Војновићу. Затим кнез Радича прхну златна стрела; И тад опазише и цар и властела

Да стрела не може да пристигне тићу.

Трипут под оклопом обукоше таде Своје црне коње у сребрене пене; А кад царичина рукавица паде,

Војновић је копљем диже са арене.

Трипут стари Радич ка витезу плаву Јуриша, док баци мач скрхан у траву, И док под њим паде бесни коњ прободен.

Тад даде младићу ћерку пуну чара, И са себе даре великога цара Златни пас за Серез и бурму за Воден. Ј. ДУЧИЋ.