Srpski književni glasnik

26 Српски Књижевни Гласник.

ГЛАСОНОША.

У комаде су обесно раскидали простирку тешку и меку, коју векови молитве откаше да дочека гостопримно Света наду најбољу.

Лежи на сметлишту Љубав велика прикупљана тако дуго, и ничега не оставише у олтару разрушеном да подсети гомилу избезумљену на долазак Бога њихова.

И у наступу јаросном страсти своје као да у пепео спалише будућност рођену, а са њом и сву наду своју да ће дан процвета осванути.

Оштар је ваздух и криком испуњен: „Звер нека победи!“

А у деце јесу лица измршавела и остарела. Она шапућу једно другоме да Време не престаје ковитлати уоколо, али да напред не иде никада, — да нас обадају на трк хитри, а да стићи ничему немамо, — да је Васиона крик слепих и ништа више.

Рекох себи: „Устави песму своју,

Јер је песма за онога који има да дође, — устави песму своју и бори се до конца за ствари које јесу!“

А друм, који као да бејаше прислонио ухо своје земљи да стопе с оне стране ослушне, не чује данас вест своју о: госту очекиваноме, нити о дому на свршетку.

Рече ми лаута моја: „Баци ме у прашину земљину !“

Погледах у прашину украј пута: бејаше слаби цвет ту међу трњем.

И ја кликнух до неба: „Није умрла нада Света најбоља ево трага стопе њене!“

Шапат видика земљи осећао сам у ваздуху, и дах умукли који ишчекиваше нешто.

Видео сам лишће палмово како тапше складом свирке нечујне, видео како месец баца погледе магновене блиставој тишини језера, и оно њему одговара.

Рече ми друм: „Не бој се!“

А лаута моја рече: „Позајми ми песме своје!“

(Превео с енглеског М. Виловић.) РАБИНДРАНАТ ТАГОР.