Srpski književni glasnik

ИЗ „ПРОЛОГОМЕНА ЗА ЈЕДНУ ТЕОРИЈУ

ЕСТЕТИКЕ.“ (Крај)

Из „експерименшалне естешике“ — |. — Еећпег (Могзсћије дег Аезћенк) налази да естетичка вредност једног пејсажа зависи од асоциација. један слепо-рођени, оперисан, одмах не схвата значење једног пејсажа. По њему, ту је важан елемент и навика. Један човек који живи у „планинама и међу језерима“ такође не схвата естетички један пејсаж.

Та схватања „естетике одоздо“ нетачна су. И дете рођено са видом естетички не схвата један пејсаж, јер естетичко схватање претпоставља извесну наклоност и, такође, извесне године. Оно долази доцније. Оно долази после физиолошких и психолошких осећаја и осећања, после ефеката и примордиалних инстинката. Генетички, оно долази на послетку. Слепорођени, оперисан и слободан да прими визуалне сензације, прелази цео низ и ред сензација од почетка и тек после тога, реагира естетички... Као и једном човеку који никада није видео једну галерију слика што ништа не значи онај блесак боја, или ако нешто значи не значи са извесним редом, укусом и пробирањем, тако и оперисаном слепорођеном све боје једног пејсажа које сада први пут види, не значе само естетички ништа, него ни психолошки ; он их може да прими само технички и, као сензацију, визуелно. Најзад, свему томе треба додати и дар за естетичку вредност, за естетички ефект.

То исто важи и за навику. Не воли или воли један човек један пејсаж из навике, него зато што је неспособан да воли и, обратно, способан да воли. МУ/огазуоге је волео своја језера непрестано, и цела школа „лекиста“, и ако су непрестано међу њима живели. Напротив, навика може само да повиси естетички ефекат: онај који непрестано живи у брдима и лепим. пејсажима, све више утанчава и продубљава своја естетичка осећања. Ту није, дакле, питање навике него