Srpski književni glasnik

Белешке. 639

Дословни превод гласи:

1. Исправите, синови моје мајке (= суплеменици), прса ваших јахаћих животиња (= дева), — Јер ја нагињем више дружини другачијој од вас!

2. Све је спремно, а ноћ сја мјесечином; — За путовање су деве опремљене и оседлане!

3. Та на земљи има за племенита уточиште, далеко од вређања (забадања); — На- њој има још скровишта за оног ко се боји мржње (зс. племенске). 4. Тако ми живота твога, нема тјескобе на земљи за човјека — Што ноћу путовати смије, с циљем и опрезно, а паметно се скрива!

5. Ближа су ми од вас родбина: окретни шакал, — Пругасти, глатки (5с. пантер), и гриваста, гадна (5с. хијена).

6. Они су такви (зе. ближњи, рођаци), да тајна се не одаје код њих, Нити се гријешник ради омашке какве одбацује.

7. Сваки је (од њих) горд, с пркосним погледом, само што сам ја Још пркоснији, кад се појави прва чета гоњених (зс. непријатеља).

8. А кад се руке пружају према храни, ја нијесам — Најближи од свих, кад је најпохлепнији борац најбржи.

9. А то није ништа него веледушје мјесто истицања — Над њима: (та) најистакнутији (најодличнији) је (онај) ко (с. из веледушја) узмиче [од плијенај] !

10. А губитак оног: ко добро добрим не враћа и близу кога — Живјети се не мили, (тај губитак) ми надокнађују:

11. Три друга: распаљено (= јуначко) срце, — Свијетли, голи (зс. мач) и жути, дуги (зе. лук)

12. Што јако зуји, с глатким леђима, који ресе — (Кожне) Токе, објешене о њег, и кајас;

13. Кад се склизне стрјелица с њега, јечи (лук) као (да је) — (Мајка) Ожалошћена, остала без дјеце, што јадикује и нариче. —

14. Ја нијесам жедало, који обноћ пасе благо (= деве) своје, — Чија су девчад мршава и које су без дрвца на вимену (без „сирара“);

15. Нити сам страшивица, смрдо, што (увијек) дома са женом чами, Разлажући јој накане своје, како ће их извршити;

16. Нит сметењак, (плашљиви) ној [у нас — зец], у кога срце (куца) увијек — Као да се шева с њиме по дану горе диже, доље спушта;

17. Нит' оклијевало што се око станова (кућа) вуче, и женскар — Што се ноћу и дању маже, а сурмом очи подвлачи.

18. Нисам крпељ, чије зло иде пред добром; — Збуњен, чим га поплашиш, препане се (и) не зна се бранити.

19. Нисам сметен, кад у тами смете — Смјер страшљиве, зашле (деве) страшна пустара.

20. Кад год кремени шљунак удари о моје папке (зс. деге моје), — Врцају од њег варнице и крњаци.

21. Ја продуљујем трајање глади, док је не усмртим, — Отурам од ње сјећање одбијајући, па је с ума сметнем. — И т. д. УМЕТНОСТ. Изложба Душана Јанковића. — Јанковић је пример

за уметника код кога дар није само идентичан уметничкој врлини, он се осећа и у манама његовим. Јанковић је далеко од тога да буде беспрекоран, али је он неоспорно један таленат. То је оно што нам казује његова изложба. Ми можемо не веровати у његове поједине ствари, али морамо веровати у самога њега. Има уметника који се у свакој слици сахрањују, да би у свакој новој слици понова васкрсли. Јан– ковић је увек идентичан самом себи, чак и тамо где подлеже туђем утицају. То није парадокс. Његов дар се састоји