Srpski književni glasnik

·Реконвалесценти. 3

— Господо, миинир, господо... псесест, пссесет, господо за Бога, молим, господо... шшшшт...

Преко пута њега, на кревету донекле ипак почасном (по прикованом ћебету на зиду више главе), певуши којешта на један невиђено задовољан начин риђи пешачки потпуковник, атлетска фигура и велики четкасти бркови, класни друг пуковников, а „на здраво“ га заболео табан, па га читаву годину дана гадно спречава да се, поред најбоље воље, врати на „Добро Поље“. Лежи он тако блаженог израза, поднимљен на руку, па му се искривио и набрао затиљак као у вола, и једи пуковника: |

— је ли, је ли, има ли жаба реп“... А зашто жаба нема реп

А пуковник позелени као зеленбаћ, очи му се испупче, па излазе из дупља.

— Слушај, молим те, остави ти мене на миру, разумеш !

Молим те као Бога, остави ме на, миру. јер ти ниси ни човек, ни војник, ни Србин, с тобом се не може говорити, ти си ствар, разумеш! јест, ти си једна ствар, једна клада, разумеш! Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот.

Па поново запишти очајно до промуклости:

— Јесте ли ви у болници, господо“ Није ово школа играња овде, разумете ли 7 Па болница је ово, господо! Овде мора бити мир, савршен мир мора бити, разумете ли!... Ах, пссесст, псест, господо, ужасно, за име Божје... шшшт, за Бога.

И најзад, на једвите јаде, павиљон попушта, утишава се наједанпут жагор.

— је ли, 42 Има ли жаба реп 7 А зашто жаба нема реп 2

Али сад је пуковник мало умирен тишином, трепће задовољније и шмиче, само му је лице и даље званично-озбиљно, јер зна да га погледају са разних страна реконвалесценти, којима је ускратио једино задовољство да се препиру.

— Бре, живећеш сто година.

— Па, лепо, ево кажи сам: шта ми вреди да се ждерем као ти7 Шта ми помаже, ајд“ кажи, молим те.

– Како, шта вреди Нема ту вреди и не вреди, пријатељу. И опет се пргави пуковник.