Srpski književni glasnik

102 Српски Књижевни Гласник.

досадно. Није му било суђено да исплива, па макар и на једно једино пролеће, из тог жвиота дугих очајних ноћних иншпекција, из оног грозног стајања по улицама када се чује како бију уре по звоницима и осећа се како је ноћ бескрајно дуга и дубока. Прогутала га та безоблична грозна животна материја, што тече тешка као црна смола, прогутала га у једно маглено предвечерје, у недељу, тако чудно и жалосно.

Изашао је стари до касарне да се мрву израчи, када су га телефонски преко Црвене Лампе позвали брзо на Централу, да је алармирана полиција и да су у граду букнуле велике демонстрације. Гомиле су доиста опет разбијале Maђарске натписе на колодвору, бацале грбове, палиле заставе, а полиција је повлачила кордоне по центруму и чувала главне улице града.

Штимунг је гомила био разјарен, јер је борба опозиције у сабору била у оно време некако досегла врхунац, те како су по провинциалним колодворима прошлу ноћ устрелили жандари неколико људи и тај се глас градом у предвечерје раширио, то је планула улица као уље, и само се чуо звекет разбијене стакловине, јаки разбојнички звиждуци и грмљавина од стотина и стотина гласова.

Кордон у коме је стајао надстражар Крањчец чувао је у диагонали баш случајно ону исту улицу дубровачкога трубадура у којој је, ако се сећате — једно предподне — убио онога малога бело-црнога пса, због чега га је син онда у свађи прозвао крвавим шинтером. Тамо је био стан једне важне мађаронске личности, и гомила се усталасала да доседне ту кућу и да провали кордон полиције, и да демолира стан тога мађарскога Јудаша. То наше гомиле воле, демолирати станове. Трес, хаха, пао је црни гласовир са. балкона у првом кату, хаха, и разбио се! Апцуг Мађари! Пала је једна жуто превучена ампир столица и пребиле се све четири ноге у трен. Доле издајице! Живела Хрватска! Падају тањири! Плин! Плин! Диван! Црвени плиш диван! Палме у лонцима, фикус, велики гранати фикус; запалити треба све, полити петролејем! На лампу! На лампу! Доле мађарска банда! |

Била је опасна ситуација. Гомила све расте, пружају се шаке, пада камење, полиција је повукла сабље и узмиче корак по корак, јер је издана парола издржати без оружја док не стигне солдачија! Телефонирало се у касарне, пак се очекује