Srpski književni glasnik

104 Српски Књижевни Гласник.

тине фосфорних очију, и далеко низ улицу светиљке плинске што су почеле да се пале бледо-зелене, и у онај је трен осетио нешто црна и страшна. Како та звер мамутски пепотентна наступа да га згази, како су јој раље зинуле, како му је раздерала јединога сина, како ето коље његове другове, и у њему су се пробудили нагони старога борца, и он је узео хладнокрвно, као командант каке лађе, звиждаљку што му је висила на грудима, и зазвиждао реско и оштро из пуних прсију.

— У име закона, натраг!

Али није имао никаког резултата његов звиждук. Све се потопило у вици и у граји, и надстражар Крањчец је осетио како му је неко бацио у главу нешто оштра и како га је по лицу пошикнуо топли млаз крви, и то га је под оком живо запекло.

— Да, то су ти разбојници, убојице! Да нема: њих, не би свега тога било! Био би град миран, сви би били сретни!

И махиналним захватом истргнуо је надстражар Крањчец испод паса своју пиштољу и стао да пуца у гомилу. Трес, трес, трес, бештије црне, марш натраг у име закона! Марш!

Гомилом је завладала паника, црна се звер ганула, и у први трен је реагирала тако да су људи стали да трче низ улицу. Надстражар Крањчец је осетио само то како се онај меснати зид тргнуо и како се угиба његовим ударцима, ион је потрчао са голом сабљом низ улицу, а за њиме цели кордон стражара, што су били отворили пуцњаву из револвера и тако ненадано завладали ситуацијом. | Види надстражар Крањчец пред собом масу црних телеса како трче и куне кукавице, шуфте, и сам гања ту тамну звер што му је прогутала сина: натраг бештије, у име закона, када ли му се замаглило и он се стропоштао на плочник како је био дуг и широк.

Од некуд са једнога прозора бацио му је неко циглу на главу, и то је било грозно погледати ону надстражарску доламу са згњеченом лубањом из које се цеди крвави мозак сав запењен и балав, и ону згрчену руку са голом сабљом, а све на плочнику блатном и мусавом по коме је било много разбите стакловине. Пак се неко сетио, док не дође комисија, и прекрио ту крваву масу једним бројем Хрвашске Засшаве, притегнувши је на четири угла са четири камена, да је не би дигнуо ветар што је почео да гуди низ празну и блатну улицу дубровачкога трубадура.

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА.