Srpski književni glasnik

КОБНА ВЕЧЕ.

Ја хтедох да будеш ти чуварка тајне Лепоте и блага у дну душе моје И пружих ти кључе градина где стоје Моје нимфе беле и аркаде сјајне.

Ја сам хтео тако да утоне у те Моје биће цело, и да твоје име,

К'о злато рушпија, урежем у риме, И сва стабла своја, и све своје путе.

Но вечери једне ја видех где лепе Све градине моје, к'о пећине слепе, Пусте зјају... Где су златне алке с врата“...

Где су нимфе белег Где -су харфег Где је Плод румени7... Ништа. Само што снег веје На крваве бразде твојијех ноката...

АЛЕКСА ШАНТИЋ.