Srpski književni glasnik

Политика Италије пре и после Рата. 117

него је свом снагом прегао да тај романтизам пренесе и на спољашње односе Италије. Сам Мусолини радио је и ради енергично са својим пријатељима да се од фашизма створи чинилац који би руководио владу у спољној политици. Тим испадима разних неодговорних елемената, талијанска дипломација, којој нико не може одрећи способност за комбинације, остаје прикована за Ријеку, за Задар, за Шибеник, а пропушта да у Вашингтону, у Кану, да на разним конференцијама у Паризу и Лондону искористи за Италију повољне светске конјектуре. Утицај тих слојева што се данас карактеришу као фашизам, морао је бивати у толико моћнији у колико је слабији у маси значај социалистичке странке услед интрига бољшевичких. „Социалистичка странка представљала је у Италији једину озбиљну политичку организацију засновану на једном свесном сталежу“ (Михелс). Њено растројство морало је добро доћи фашизму, који од то доба није имао противу себе ни једну озбиљно организовану групу. Талијанска дипломатска акција тиме је одстрањена од досадашњег природног правца на који је Италију упућивао, поред великих традиција, и њен економски и социални склоп, и географски положај, и однос према Суецком Каналу, и ток њених тунела и железница (Бисон). Њени државници принуђени су да напусте активни рад према Средоземном Мору, који је и учинио да је она пре рата узела место међу Великим Силама, па да отпочну једну офансивну акцију према најближим суседима. Сфорца је учинио покушај да се ослододи дејства оних елемената које води више емоција него разум, да рашчисти питања локалног значаја на границама Италије, да континенталне односе њене регулише једним споразумом, па да се свом снагом, достојном Велике Силе, баци на питања светског значаја, међу којима на прво место долази за Италију животно питање о њеном положају на Средоземном Мору. Тај покушај је пропао, и од одступања Ђолитиа и Сфорце државници талијански не успевају да се ослободе притиска фашизма, чији значај јача унутрашњим незгодама. Италија се налази у једном сегсе чееих, јер на једној страни унутрашње, економске незгоде, јачају фашизам, а на другој овај спречава Италију да се регулисањем спољашњих односа преда унутрашњој консолидацији. То стање, незгодно за Италију више још но за њене суседе, не може дуго трајати, и већ се множе