Srpski književni glasnik

116 Српски Књижевни Гласник.

то је аморфност њених странака. „... Политичка ~ Италија представља неразмршљиви хаос од странака без одређеног програма, а удављених у збрци од хиљаду котерија“ (Михелс). И природно је да у једном народу код кога нема утврђених странака на које би се ослањао и којима би се регулисавао политички живот, а који је осим тога наклоњен да претерује у својим осећајима, ови узимају јачину која није ни. у каквој размери са предметом који их изазива. Истина је да је благодарећи тој емотивности масе талијанске, у којој су се утопили брзо сви практични програми политичких група, дошло до оног општег ратног расположења 5 маја 1915 године, када је Д'Анунцио узвикнуо да „зора Михел Анџела одбацује од себе далеко сву жалост, па се уздиже високо у: небо од Алпа ка Истоку“. Али је истина и да је та емотивност масе талијанске, изазвата четири године доцније оним ' драмским гестом Д' Анунција на Ријеци, паралисала озбиљну дипломатску акцију талијанских представника на конференцији у. Шаризу. „Мало ријечко питање спречило је делегацију талијанску да се позабави великим светским питањима. Оно је било повод да се Италија, која је била позвата да на конференцији игра велику улогу, претвори у једног сићушног парничара пред примирителним судијом, парничара накострешеног и мрзовољног... Заузети само Ријеком и последицама парламентарним које ће у њиховој земљи имати решење једног питања у коме је било ангажовано више самољубља но интереса, Орландо и доцније Нити, и ако су седели у Савету четворице, нису били ни запажени“ (Мермекс). Тежак финансијски и социалки положај у који је после рата запала Италија, као у осталом и све европске земље, али који тамо због оне неуравнотежене осетљивости масе јаче дејствује, повод је да дипломација талијанска још не може да се сва преда великим светским питањима која су пред њом. Она је још под притиском оне душевне заталасалости која је пре три године избацила на површину једну чудну: мешавину. од елемената која се зове фашизам. Мусолини је тај покрет окарактерисао као „романтички период талијанске унутрашње политике после рата“, и несумњиво је да је он у почетку био то. Само, фашизам, у коме су се изгубили сви ранији националистички и иредентистички елементи, није могао остати задовољан утицајем који је задобио у унутрашњој политици,