Srpski književni glasnik

Васкрсење. П

— Кажем ти, шта ти имаш да мислиш. Ти просто мисли само о себи. Ето молим те: ти просто мисли на себе. Да узмемо овај пример: не седи ти се код куће. Онда штаг Узмеш књигу, какву лепу и корисну књигу, какав роман или тако шта, па у Топчидер, Кошутњак, Кијево, где год хоћеш. Могла би и у Земун... Али знаш ли штаг Не волим да идеш у Земун. Дакле Земун се изоставља. Има само једна ствар, наравно, ти ћеш ми увек рећи где си наумила да проведеш своје после подне. Зар нег Јер муж треба да зна где његова женица, у главном, проводи после подне. И јер мени просто може пасти на ум да дођем тамо где си ти, да те обиђем, просто да те обиђем. Рецимо, не ради се ни мени. И длан о длан: трамвај, воз, фиакер: ја сам ту. Кажем ти: узмеш књигу... Данас треба читати, драга моја, много читати. Ето, нико и не чита. Цео Београд је на улици. Дакле тако. Дајеш MH peu?

Госпођа Леђенски, раздрагана као никад дотле, весело пружи руку, па онда загрли господина Леђенског.

— Дајем, ево дајем ти реч. Ти имаш потпуно право. Заиста, књига је све. И после тога ваздух, ваздух, драги мој; а овај Београд тако је светао, широк, сјајан. Ето вечерас, попнем се горе и с брда гледам, Боже, гледам, гледам и дишем. Ох дивно, слатко дишем. И дође ми да се смејем, да кликћем, не знам ни ја шта ми дође. Али ми се чини да тек сад знам што живим.

— То је дивно од тебе, мила моја, божанствено.

— Да, божанствено, божанствено.

И човек и жена смејаху се слатко.

ДРАГИША ВАСИЋ.