Srpski književni glasnik

24 Српски Књижевни Гласник.

колута и вијуга оловно, као да му се неће; и тако гледа у дим, а негде изван њега, а опет тако ту у њему, близу, да се јасно чује, неко дише, интенсивно, као дубоко. Спава.

Стари је прислонио ухо на стол и слуша како неко спава. Као да је прислонио ухо на дебела окована врата лепоглавског решта, пак да слуша како унутра у самици дише његов син, робијаш! Дише! Тако болесно дише! Да му није злог Да неће умретиг

— Ајд' к врагу, гуцнуо је опет стари, да отера те тмурне мисли. Ајд' к врагу! Аха! Па је опет запалио ваљда већ стоту шибицу, да разјари ватру вирџиније-цигаре, која никако неће. да се пали (ваљда је мокра!), и тако све срче зрак на ону танану дугуљасту сламку, да све пишти слина у њој гласно, и дебеле крваве као натечене усне све пуцкетају слова пе и еф. Пе-п-п-пф...

— Кума! Дајте ми још три деци! Просим вас!

— А што не би било доста за вечерас, куме2 Ето! Већ је скоро поноћ!

— Ах! Свеједно! Сасма свеједно! Дајте.ми барем два деци! Нека све враг носи!

(Крај у идућем броју.) МИРОСЛАВ КРЛЕЖА.