Srpski književni glasnik
582 Српски Књижевни Гласник.
па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига: историја. Шта историја! шта Каледонија!
Ретко да нисам други, да ми име није: Неко,
да не певам:
Један пољубац дуг на њена уста
која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси,
јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
и којима је уз очи зелене дано
да им ноћ односи глас као шешире,
као пад тешке хладне воде.
Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
док су по теби барбарства моја словенска
и њини перунски врти,
својом косом као венцем ме узвиси:
да у пољима јелисејским којима будем шетао
моја сенка увек мирна буде,
измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу, уз села мирна или уз воду,
када зборити им будем стао:
величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
Стихови, носите ме далеко од ове земље:
у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
ради вишега отац је са усхићењем плодио;
живот мора да је драг, а љубавном да се стремље када сам се као Магбет у толикој журби родио; над реком а под небом ловцу на домет лети чајка: за њом, о за њом, стихови моји будимо хајка!
Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи,
на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
брише песма моја: то облак чешља госу горја.
Тренутак макар само — далеко од ове земље, јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари