Srpski književni glasnik
Пустолов у Кавезу. 583
што као да се прикрадају са другога света;
уста ми ево пуна крви, а усна напета,
распињу ме ужасни болови и срам,
груди побледе а трбух зажари;
а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам, болничким колима одводе ме на гилотину
стазом блатавом из које изничу жене.
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
да свићу дани и да гледају у мене!
Где сам то сада г
Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди,
и пун јунака чија пада сен
на воду. О, понекад ми се збивају чудне ствари, као да се спуштају са другога света:
док ме понова не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима;
тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност части,
моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
Нема више жеље, већ да избришем постојење,
да испуним све собом, све размаке, све шупљине, нема више ни дубоко плавог ни планине,
само : кркати, хркати, чмавати и гроктати,
бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.
РАСТКО ПЕТРОВИЋ.