Srpski književni glasnik

Истина о Колубарској Битци. 53

довела га је и до онога познатог. „сабора“ у Пећи, о коме за сада нећу више да говорим.

На стр. 109, став 1, пуковник Г. Милосављевић вели ово: „од Врховне Команде никада није тражио одобрење својих пројеката, али кад год је ситуација захтевала, споразумевао се и са Врховном Командом и са суседним командама, којима је увек излазио на сусрет и саветом и стварним помагањем“.

Чак и један лаик мора бити запрепашћен овим. јеретичким назорима о односима у командовању у војсци у опште. Војник од заната мора пак зажалити да и данас још, после оволиких искустава у минулим ратовима, могу оваки назори постојати чак и код ђенералштабних официра.

Ја сам у својој ранијој расправи рекао да је војска, узета у својој целини, веома сложен организам, у коме су сви делови (органи), ма били и најмањи, у јакој и нераздвојној вези и међусобном утицају. Овим организмом као целином управља глава, а то је врховна команда, односно за сваку јединицу њена команда (армијска, дивизијска, пуковска, и т. д).

Зар је онда могућно да се командант једне армије, који је непосредно потчињен Врховној Команди и њена наређења мора безусловно вршити, одметне од те команде, па да на своју руку ради шта и како хоће, без икаквих обзира на целину, т. ј. на општу ситуацију и намере Врховне Команде Зна ли пуковник Г. Милосављевић да је битка колективно дело и једна веома компликована радња, у којој мора до максимума да врхуни једна идеја и једна воља од ђенералисима па до простог редоват Зна ли даље пуковник Г. Милосављевић да у битци као целини, потпуној синтези стратегије и тактике, мора у пуној мери бити остварено унутарње и спољашње јединство у њеноме извођењу, а то је: хармонија у целини и по деловима, онако од прилике као у једноме оркестру, или једноме позоришноме комаду г

У опште, кад год говори о војводи Мишићу, пуковник Г. Милосављевић би хтео да све заслуге за успешне операције од 1914 припише искључиво њему у заслугу, и да га представи као јединог увиђавног и присебног команданта, који је стално морао да даје савете и улива кураж једној утученој и збуњеној Врховној Команди. Све је ово далеко од истине. Када се буде писала историја наших ратова на основу аутентичних докумената, онда ће се видети да је главно руко-