Srpski književni glasnik

Политички Преглед. 67

само као саставни део Ријеке са засебним царинским режимом, и то тек кад се духови у Италији примире. Преговарачи италијански истичу да они то не би могли одмах учинити због фашиста који су сад јаки и утицајни у јавноме мњењу Италије; они се боје да не настане поново крвопролиће на Ријеци и створи заплете између Рима и Београда.

Рапалски Уговор, који су потписали 12 новембра 1920 Др. М. Р. Веснић, Др. А. Трумбић и Коста Стојановић у име наше државе, а Ђолити, Сфорца и Бономи у име Италије, јесте не само рђав него и један рђаво стилизован међународни уговор. Његове одредбе су тако нејасне да могу бити тумачене свакојако, нарочито кад их тумаче адвокати као што су Италијани. Али овде није реч о тексту уговора. Овде је реч о доброј вери и намери Италијана, о потпису једне цивилизоване државе на једном међународном уговору. Сфорца, Ђолити иБономи су потписали као представници владе Италије 1920 године тај уговор, и према томе он има пуну важност и обавезу и за потписнике и за сваку владу, без обзира да ли се сада Фактина влада ке слаже са њим. То је тако било увек међу цивилизованим државама: у потпису је образ читавога народа. У погледу луке Барош, Италијани се изговарају да о њој нема помена у Рапалском Уговору, него у једноме писму Сфорце упућеноме југословенскоме Министру Иностраних Дела, те зато та одредба не садржава целину с уговорним текстом. И то је један рђав изговор. Писмо које је граф Сфорца упутио Г. Трумбићу јесте саставни део целога уговора ; оно носи датум самога уговора, оно има и једну мапу на којој је јасно обележено да цела лука Барош припада нашој земљи, што се и потписом надлежних преговарача на њој утврђује. Пред сваким међународним судом Италија Си изгубила парницу, ако би на тај начин бранила своје претенсије. И овај изговор, и онај ранији о утицају фашиста на одлуке, јесу рђави знаци и докази неискрености Италије и њене непромењене тежње да на Јадранском Мору наша улога буде у зависности од ње. Ми имамо право да тако говоримо, јер се ради о држави која је за време ових потоњих година непрекидно своје уговорне обавезе изигравала. Италија је имала тридесетогодишњи уговор о Тројноме Савезу са Немачком и Аустро-Угарском, па се тога уговора ослободила на један ориенталски начин. Њен Министар Иностраних Дела, барон Сонино, до 5 маја 1915 године водио је с Аустро-Угарском преговоре за уступање Триента и Трста где није било речи о Ријеци, и ако је имао у џепу Лондонски Уговор од 26 априла 1915, где такође није било помена о Ријеци. Барон Сонино је раскинуо уговор о Тројноме Савезу, али се уздржао да се изјасни против Немачке, којој је Италија огласила рат после годину дана од дана када је рат огласила Бечу. У току рата, 1917 године, Италија је, и ако имајући Лондонски Уговор, преговарала

2

о“