Srpski književni glasnik

_— MC_—

Виђење. 189

каква бих ти жена била, какав бих ти била друг, да ти нисам умела да ти видим на челу и сенку Да зашто сам и сад дошлат Знаш лиг И зашто сам ти баш ја дошла, а не когод други од толико мртвих Зато што сам и из раја гледала шта радиш! И гледала бих док је сунца и док је месеца, а ти ниси гледао на ме ни за то мало века!“ „Гледао сам, Јустина, кажем (а опет као слепим). Знам како си венула пред што си умрла, и како си бледа била и по вас дан ћутала. Та због тога сам и носио очи пред собом што ми ниси хтела никад да кажеш ни речи: страх ме од тебе било“. „Опет, вели, Никола, лажеш. И опет лажеш. Тебе било страх од мене 2 Тебе од менет Зато си ваљда и намислио...“ „Јустина! викнем, и устанем, но одмах паднем. Ништа нисам намислио! Јустина! Ништа!“ „Зашто, вели, вичеш, кад ниси7 Зашто онда вичешт Намислио си, ако писнем од твог непочинства, да ме по ноћи, док спавамо, рукама угушиш. И збиља би ме угушио, да није било Вишње Силе што над свачим бди: умрла сам од страхоте, несреће и туге. Но зар си се ти смислио после када на ме Потом си тек гледао на земљу и новце, и мотрио како да скупиш од света срећу за се: ломио си врат свакоме ко ти је пао шака.“ „Никоме нисам, Јустина, шапћем, а мислим да уздишем. Нисам никоме!“ „Како, вели, ниси Него ко је истерао из куће с децом Јулкуг Због кога јој је умрло дете презебло на зимиг Зар је ниси истерао из куће можда ти2 Па из чије! из чије! Из пусте куће оца мога

и брата мог Мирка!“ „И други би, Јустина, велим, и као крепим се. И други би!... Кирију ми платила није... четири месеца!“ „Откуд би ти платила, каже, кад нема нигде никог

свога ни међу камењем! Па управо и да има, како си смео да је тераш из оне куће што није твоја него Божјаг Е, Никола, Никола. Сиротињи не даш да склони ни под туђ кров главу, а себи си спремио лежај и на оном свету. Та како си могао, како си само могао да купиш унапред мртвачки сандук и место на гробљу! Зар ти не знаш да поштен човек никада не каже ни где ће га ни како ће га мртвог да са'ране, јер зна да ће бити тамо где га метне Бог!“ „Није да нисам, Јустина, знао, као кроз сан кажем. Али сам хтео да ме крај тебе у гробљу са'ране.“ „Зашто крај менегт“ зачуди се она, и опет седне (а ја видим кроз бунило: и њој је нешто тешко). „Зато, велим, што си била на свету једина од које није пропиштао никада