Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни Гласник.

под јастук мога брата Миркаг ·Није ли зато да му га онде пронађу жандари, и оптуже њега пред судом за кривог2... И нашли су — Никола! — и нашли су му под узглављем твој крвави нож... Или зар можда нису“ „Чуо сам, велим, да су му нашли нечији нож под главом. Видео нисам. Но чуо сам. Говорили су људи.“ „И он је, каже, само чуо. Ни он није видео. Утекао је у планину још на први глас. Силно се био уплашио. Памет је изгубио. Није смео пред суд изаћи да се, невин, правда. Скочио је у бунар — Никола мој, Никола, скочио је у бунар од страха и срама, — у Двојани, у винограду, на појутарје Мученика, кад излази сунце.“ „Опомињем се, Јустина, кажем (а све ми у тами). Но чини ми се да се буниш, а хоћеш да судиш: није се он угушио.“ „Знам да није, одговори ми и опет седне. Како можеш и мислити да ја то не памтим! Угушио се није зато што је воде било мало, па су га извукли. Али се потом уплашио још више но пре, мислећи да га ни земља црна већ неће да прими: лутао је по брдима две недеље дана. И нико га видео није, осим једне Марте. Њој је, по ветру, дошао тајом, и заискао кору леба | у ноћи кроз прозор, јер се дотле хранио, чемерник, корењем

и лишћем. А жандари га непрестано гањали као звер, —

само да га нађу и суду предаду. И нашли су га — Никола!

— и нашли су га једног дана — Никола мој, Никола,

нашли су га у подруму, над кацом, о греди, о ужету којим

се веже помоћница кад се вози сено.“ И, наједном, заплаче.

Заплаче она исто онако као некад за живота, када бих је избио:

тихо, ситно, уцвељено, како плачу деца без оца и мајке.

А ја је слушам, не тешим је, но чини ми се распадам се, ра-

спадам се к'о стрвина, као гадни скот. „И ти ниси видео,

каже, и ти ниси видео да ја то све знам!“ „По чему си могла знати, питам је промукло. Шта си на мени опазилаг Од кога си шта чула Ја ти нисам споменуо никад ни слова.“ „Па

зар се збиља не сећаш вишег узвикне она устајући и стане преда ме. Зар се збиља не сећашт Дотле си вазда ходио право, и носио главу високо као круну бор. Дотле си свету

говорио да оком убијаш. А после тога — Никола! — а после тог си, увек, гледао преда се. И умрла сам, а да ти нисам очи видела.“ „Можда и ниси, кажем (а већ не знам шта го-

горим од ватре и језе). Где бих ја икад и помислио да ми пазиш на очи!“ „Е, Никола, каже, Никола мој, Никола. А