Srpski književni glasnik

90 Српски Књижевни Гласник.

ни црв: била си добра и несрећна као Божја Мајка“. „Шта говоришг престрави се, и тргне се да устане, но као клоне. Како би ме називао таким именом7 Није ти доста грехаг“ „Е, Јустина, одговорим јој, не знаш ти још, и не слутиш, колико ме је узносио твој тихи поглед. Свако ме је звао на зло, свако ме је називао гладником и проклетником, само ниси ти једина! Јустина! једина! Ти си мени била добра као Божја Мајка.“ „Не можемо ми судити каква сам ти била! намршти се она опет, и седне усправно, а мене почне одједанпут да оставља свест. Шта ми сада спомињеш оно о чему ми ниси никад говорио пре! Касно је да мислиш о живима и о мртвима. Мисли о души и спасењу, а не о гробу своме. Но ако би баш желео, као што ми кажеш, да ти раку иско-

пају у земљи уза ме, немој да те са'ране тако како си одредио.

Него предај мртвачки сандук чобанину Стеви и реци да њега, када умре, у стиху огласе, а тебе нека положе у гроб без попа и звона. Имање пак остави на школу и цркву. Но не под твојим именом! Било би проклето. Него само под именом оца мога Дамњана- и брата мог Мирка. Да не би шебе по доброти спомињали људи, — Никола мој, Никола, — кад ниси добра учинио никада ни мраву.“ Па се наједном, као вихор, подигне у вис, и почне полако да се спушта и надноси нада ме. Сва у огањ обучена! Обасјана муњом! Од ватре јој крупна сенка што трепти на зиду! Не видим јој од венца главу и ноге од цвећа. Видим јој тек очи кроз маглу и облаке. А очи јој као небо широке и лепе. „Збогом, вели, Никола. Никада ме видети нећеш ако се не покориш вољи Свете Марије. А она ми је овако рекла, Света Марија: „Кажи, вели, Николи да се суду не предаје, јер му онда нема спаса на овоме свету. Него, или нека у бунар скочи, или оде у подрум, па се обеси. Али нека не учини од себе ништа док народу не објави колики је скот. Само ће му тако душа себи места наћи.“ Никола! Чујеш лиг Чуј, и послушај ме. Јер ти више нећу доћи. Збогом. Ја идем.“ Мислим да је тад изашла. Не опомињем се. И чини ми се да се сагла и чело ми целивала, но не знам сигурно. Одавно сам дотле пао на земљу обезнањен... Када сам се освестио, изашао сам у авлију, да видим где сам и с киме сам, и да се окрепим. А оно, Боже, већ свануло, свануло одавно, и небо се разведрило, и ветар стао. Само мени још увек тешко, и горко у усти.