Srpski književni glasnik

Смрт Флоријана Крањчеца. 91

— Од сна свога, Никола! вавести га и теши стари Јовићко. Нека туга наишла на те, па си се побунио!

— Немојте ми говорити од оног што не знате, мргоди се и трза од бола што га у глави жига. Нисам вас звао да вас чујем, но да ме саслушате. Сад, идите! Идите, молим вас!

— Узми кога вечерас к себи, шапуће му, излазећи, стари Јовићко. Дозови неког да спава с тобом! Биће ти лакше! Никола!...

— Не треба! одриче тихо и уморно, склопљених очију, а пена му на уснама, и сав је црн у лицу. Нико ми више не треба! И сам сам себи тежак, тежак и претежак, а не да још кога поред себе трпим. Ја ћу опет сам остати, па шта ми Бог да.

И остао је сам. Остао је сам тог дана и целу ту ноћ. Ујутру се обесио. Обесио се у подруму, с леве стране, над кацом, о греду, о уже којим се веже помоћница кад се вози сено.

Никола Бика Поред Цркве, с мицином под пасом.

МИЛАН КАШАНИН.

СМРТ ФЛОРИЈАНА КРАЊЧЕЦА, НАДСТРАЖАРА КРАЉЕВСКЕ РЕДАРСТВЕНЕ СТРАЖЕ. (Крај.)

Онда су дошли црни весници.

Дошао је глас до старога Крањчеца, преко петих или десетих и Бог би сам знао којих уста; донео је тај глас један профуз лепоглавски који је дошао у град у судбеном столу по нови транспорт рештаната, донео тај профуз гласину да је његов рођени син бачен у окове под земљу, камо се бацају најтежи злочинци. Хтео је да дигне некакву буну међу кажњеницима, револуцију! Хтео је да скује план, пак да би се сви кажњеници дигли једнога дана, поубијали страже, и проваливши на главна врата, растрчали се по целом свету. А свему томе да је његов син био главни коловођа.

Дошао је тај црни глас до старога Крањчеца, и он никако није могао у то да поверује. Како би то било могуће да је његов син тако пропаог А опет, са друге стране, толико је скепсе од увек било у њему нагомилано, да му се све то коначно причинило и врло веројатним, да се је Рудо бацио и на таке послове. Он ће још убити човека и свршити на вешалима! Он је полудео! Сам је ђаво ушао у њега!