Srpski književni glasnik

ПЕСНИК И ЖЕНА.

На путовима свима

налази песник жену:

заводљиве је заклопила очи,

ко згуснути топли бели лежи вал, и сладострасно целим телом голим мил, ну живота осећа, ужива.

Над њоме песник замишљено стаје, гледа — чезне — тугује: неживљен му живот

у невидне се расплину песме —

у маглу што му замрачује пут...

Животна зубљо, жено! о свих лепота чесмо, од песникова ребра створена

најлепша жива песмо,

у његовим се купаш сузама —

срцу му их крадеш пре нег очи нађу:

од тога поста сва красота твоја!

Теби ја певат хоћу!

А песма гори на жртви живота:

над пропашћу својом песник себе рађа, због тебе, жено, вреди песник бити!

Једно смо вино ми и божанско пијанство, васмирске сржи сок, — светог хаоса плод. Врхунац си стварања:

цвет космичком стаблу на највишој грани и пена животном валу на оштрацу цветна, бела, бистра узаврела пена,

жена!

А ја сам пусти ветар