Srpski književni glasnik

582

Српски Књижевни Гласник.

као да сваки џбун, свежег жубора пун, постаде жива душа

што чу, што радосно се озвати куша;

као да сваки пупољак с гране, из траве, с ресе, на позив неког Тајног Срца, у срце се

ситно прометну, стресе, закуца, од себе вољак даде звук;

ил к'о да сваки се струк траве кроз пролећа плиму преобрати у слатку зелену заљубљену

риму,

што другим, зеленијим, и још заљубљенијим оджуди жуд, —

док сва обала цветна, море и земља сретна

(и твоја загонетна

нага лепота сред мог загрљаја без краја!),

у једну јединствену песму се сли, осмену,

у сами ока крет,

обузе, распева, прекри сав убав

свет!

О, песмо моја, беше л' то птичади цвркут и јас“, ил у рађања час ; твој свежи, твој нимфиски глас 2

МИРКО КОРОЛИЈА.