Srpski književni glasnik
Песник и Жена. 585
Велики лепи цвете васмиру на прсима, свенућеш брзо, за туђе си руке, оставићеш трага мање од облака,
тек мирис ти дана и лепоте твоје зароби песник — за вечност и песму!
Идоле свију храмова и вера:
нетакнуто твоје девичанско тело
по духу заче
све песнике божје, све богове људске, мушкарцу ћеш њиме постат сулежница
и угојеног рода родиља.
Тек песник те љуби, а ужива мушка животиња срећна.
E
O девојче бакрене коже (о слутње загрљаја!), колике радости извор завоји тела твога очима беху ми жарким!
Читав вал младости плиме нашега града привлачила си к'о пун месец.
Напети страшћу удови ти пружни
измучише ме у погледу што боли
на врхове духа кроз пламен лепоте.
У једној ти линији тела сва се спојила вечност, и на грудима ти
обесно цваше смех презира смрти.
У твоју свадбену ноћ
ја нисам тужан:
мудар и стар сам пост'о у твоју свадбену ноћ. Сам, и огрнут добрим плаштом мрака, ћутећи слутим
лепоте једне конац.
О дивно тело жене!
Сад мушка страсна рука копрене стида скида с топлих бокова твојих.
Не треба песнику то — давно те песник позна! и како сад те гледа — очију заклопљених никад те видет неће