Srpski narod

ерпекш4АЕод ДОБАР И РЂАВ

Г1СТИ посетилад уметничких изложби зна лако да изабере бољу слику од горе. Он чак и каже: Ово је уметност а ово није! Сличан случај је и с позориштем. Просечни гледалац зна да ли је гледао уметничху претставу или шмиру. У музици, балету, књижевиости... свуда се осећа лако одвајаље доброг од рђавог... Међутим, најчешће се филму већ у основи не признаје да је уметност и сматра се за забаву, заборављајући да и ту само треба одвојити добро од рг>авог. Али филм је ипак права уметност, млада, напредна уметност, уметност будућности. Не вреди му оспоравати право грађанства, јер су му то признали и његови највећи противници. У почетку одбијени трговачком рачуницом и јевтиним ефектима, многи велики уметвици нису желели да раде за филм. Данас, кад је филм нашао свој пут, налавимо међу сарадницима филмских ре* жисера најпознатија уметничка имена целог света. Да, филм је уметност, и само има добрих филмских дела и рђавих.

* Рђав је филм сваки онај коме је материјална добит највећа сврха. Јер кад Један произвођач прави филм само ради зараде. а истовремено не омогућује својим сарадницима уметничка остварења, не знам зашто би овај филм требало разликовати од обичног трговачког посла! Рђав филм биће и онај, који еу направили неспретњаковићи, или недоучени ђаци, или они који немају занат у рукама, који још нису писмени, не знају, другим речима, филмску азбуку. Рђав филм је онај, који служи само »а моментану забаву, који се састоји из просте авантуре што голица радозналост гледалаца, и који је на нивоу романа за грош. Рђав филм биће и онај, који својим садржајем и формом дражи ниеке инстикте, указује на рђаве примере, деморалише. Добар је сваки она] филм, који, пре свега, постоји због оствареша чистог филмског израза, а и због развијања нзвесне племените и човечне идеје. Добар филм узеће за мотив љубав, племенитост, част, понос, херојство, Другарство. Може на весео начин да исмева пороке и слабе стране људи, истичући као пример врлину. Добар филм поникнуће из једне чисто поетске инспирације, развиће се г.о свим правилима филмске драме и добиће епилог са потребним драмским акцентом. Добар филм режираће затим режисер, који не само што познаје свој заната, већ има и једно сложеније уметничко осећање а темпераменат личан н стил оригиналан. Под диригентском палицом режисера суделоваће у изграђиван>у филма глумци, сликари, музичари, обични радници. Они су делови филма, инструменти које надахњује својом личношћу режисер. Они живе онако како он жели, стилизујући једну игру тако да она добије одређени уметнички облик. Једном речи, као што има добрих поворишних претстава, има н добрих филмских. Гледалац у позоришту доживи дубоко у себи трагедију једне породипе или једног човека, и цело време седи прикован за седиште, пренесен у једну другу реалност магичном снагом глуме и

режије. То исто постиже в филм. Слике на платну транспонирају тако убедљиво реалност и нереалност, да нас преносе још тајанственије у свет који жели да Створи режисер. И ми, седећи тако у биоскопу и не слутимо да мислимо и осећамо онако како то хоће режисер, мозак и срце филмског дела. Наше било бије његовим ритмом, наш разум раствара чињенице његовом логиком. Он је тај невидљиви врач, који својим чаробним штапићем уноси у биосконску дворану смех и раздраганост, плач н жалост, постижући све што у људским срцима обичним фотографским сличицама. Зар се исто тако не служе музичар тоновима. сликар бојама и песник речима! Одабрати из масе драмског материјала најкарактеристичније, сложити све то једним редом, дати том реду извесну стилизацију, прелази оквир обичног фотографисања и постаје извесна вештина. —ОТежак јс био пут док се дошло до оваквнх резулта* та. Још се сећамо вашарских панталонада и лимунада, кад је филм био обично забавно сретство, чаробна лампа, чудо у рангу сензације „пола риба — пола девојка". Оног момента кад јс филмска камера ушла у атеље, испод бљештаве вештачке светлостн, оног тренутка кд је један генијални примитивац кренуо камеру лево и десно, приближио је и удаљио од предмета, родила се филмска уметност! То: добијање гро-плана, приближавања, удаљавања, панораме и травелинга, одмах је одвошо филм од позоришта. И ми, седећи у биоскопу, намах видимо да нам се извесне ствари примичу од такве близине, да осећамо њихово постојање јаче но у константном размаку између позоришне сцене и седишта. Извесни детаљи, коЈ*е позориште може да подвуче једино речју и гестом, снимљени сасвим нзблиза, истичу се максимално. Није онда чудо што је филм постао тако богат за драмско изражавање. —ООнај који жели да открије прави филм, чист филм, треба да, гледајући драме и комедије, одваја добро од рђавог, трговачко од уметничког, наивно од озбиљног, почетничко од мајсторског. У филму нека не тражи само забаву већ и уметнички доживљај првога реда. Нека га филм препороди и прочнсти својом хуманошћу и поезијом! Само тако гледајући филм, може наћи у њему вредности као што их налази у доброј књизи, доброј музици, доброј слици, добро одиграном балету. И још више: многа ова умења наћи ће сажмана и амалгамисана у овој новој уметности, седмој по реду од како човечанство зна за лепе вештине. Д. Р. Аћимовић,

ЉУБА ИВАНОВИЋ: ПЕИЗАЖ ИЗ СРБИЈЕ

Р/1ПСШЧКИ ОСЖИк

вона нишке Саборне цркве не допиру до коњичких ка&арни поред жељезничке станице „Црвени крст", где лежимо нас стотина и стотина, дојучерањи ратни противници, а сад добри другови. Етч>, овај што лежи поред мене. Стигли см® у ову болницу истим еанитетским вовом. Ко зна да ли није из моје пушке или обрнуто. Звук звона не допире до нае, али ми је као да га чујем. Као да чујем не само иишка звона, него толико другнх, уз чију сам свечану песму дочекивао Божић. Звоиа у Београду, звона у далекој Немачкој за време студија. Напоље, залеђеним друмом, чује се бескрајни низ кола, чује се топот кењских копита. Ваљда нека комора пролази. Мени то изгледа београдека бадњачка поворка коју смо у срећне дане мира толико радосно дочекивали. Замолио сам богатог индустријалца Николу Б. за апарат за бријање. Знам да „жилет" спада у ствари које се нерадо дају на иослугу. Али тек, Божић је, а ја сам страховито обрастао брадом. И онако бријање није лак посао кад сте скоро до груди у гипсу. Најден ми помаже, придржзва огледало Желео би некако да ме обрадује, кад нема чиме да ме дарује, да ме „понови". — Бре, ал" ћеш да будеш леп данас. Још ћеш неког да заведеш, хе, хе._ Он је рањен кроз груди. Није баш лако, али располаже гаојим ногама. Може да шета по оделењнма, по павиљонима, по дворишту, може да изаће и пред касарну, да гледа трупе које пролазе, да прича и да запиткује. На пример: Који су оно Немци што носе капе са црном превлаком и белим крстом? Завидим му на томе, као што бих у мирно доба завидео светском путнику који ће имати прилике да види тропске лепоте Цејлона или неописиви изглед који пуца

са Пан де Асукара на Рио де Жанеиро. — Благо теби, Начо, ти можеш бар да се шеташ? „Њема ништо, пак ште врвиш и ти. Ич не се грижи™ Ево још једног нзненађења: Онај из Звездана (или је био из Вратрнице) кога смо у пуку волели како због његовог хумора, тако због ведре природности којом је вршио неопходне „реквизиције" за свој рачун по селима, донео ми је огромнулимену кутију правог холандског какао-а. Ваљда је „нашао" у општем хаосу приликом евакуацнје нли паљења појединих слагалишта. Месец дана еипао сам отад сирови какао у свој вечерњи и јутарњи чај и сматрао то правом посластицом Диван божићни дар! Треба имати двадесет и пет година па не успети на тај начин^ покваритн стомачс. Кроз прозоре допире „Оче наш..." Наши болвдпари, постројени пред зградом, певају га у хору, дочекујући управника болнице, професора Спазког. У нашој дворани настаје тишина. Крстимо се. На многом оку суза. Много њих тога чаеа мисле на много милих и драгих. Ево поред мене резервни поручник Бора М., већ зрелијих г^дииа. Жена му је остала у Лапову. Син отишао са подофицирском школом. Нема ни трага ни гласа о њима, а прича се евашта. Коморџиска хроника цвета еве у шеснаес'. Па Георги Иванов, тамо преко пута. Лепушкаст дечко из 25. Драгоманског пука. ОжеиИо се недељу дана пред мобилизацију. Он бар прима писма, али далеко је село на Доњем Дунаву, тамо негде у никопољском срезу... Пошто је разговор опет отпочео, Иван, Најденов еељак, вежба се у ходању на штаци. Прави разне продукције и смеје се. Пре месец дана су му ампутирали леву стопалу. — Мука ће бити с њим, в?ли ми Најден, пошто му је друг и сељак одмакао до другог краја дворане. Да је бар нешто писме-

СТ/1РЛ ЦРкЉЛ

И

од тешким џрквемим сводом светлост лагано е И ничег ту више нема, све саме мртве сене. Тек на ветру звук напуклог звонл у звонику И титрај светла на мрачноме ликд. Из дубине мрака силна прстња распетога Христа. То је љубав оловно тешка што из таме блиста, Д. АНДРИЋ

нији па да га наместимо за писара у општини у нашем селу„Мука ће бити", велим ја, а мислим при том на сасвим друге муке. — Мирно! — Одјекује команда из једног од кревета. То је Митко. Рањен је у главу. Г» сари веле да ће му остати к*ка трајна „фалинка" у постројењу које управља мислнма и умом. Али при том је остао шаљивчина. Својом командом хтео је да објави појаву на вратима сестре Екаћерине Гладкиј, најмлађе и најлешпе међу нашим болничаркама. — С празником! „С празником. сестрице!" Лепа ли Је, Боже! Млада лн ]е! Овако у гипсу, љубоморнији сам него икад на младог доктора Лоњског. Узалуд покушавам да одагнзм такве небожићне мисли Ето, добро што сам се бар обријао... Да ли погађа моЈ 'е мисли, да ли хоћ! да ме обрадује о великом празнику, тек разговара нешто дуже самном него обично. Годину дана доцниЈ *е приближавала се у њеноЈ' стаџбини енглеским новпем из^звана револуција која ће у року од неколико месеци довести до бољшевичког пакла. Шта ли је било с њом? Шта је било са стотинама хиљада таквих младих и лепих девојака при чиЈем вас погледу озари сунце? Ето и опет једног поеетиоца. Донео ми је неколико немачких листова. Стари су три до четири недеље, али за мене пуно новог. Посластица још већа него онај „нађени' - какао; веза са далеким светом. Скоро плачући захваљујем. Отац једног мог ратног друга донео ми је теглицу слатког, Претпоследња је, вели. Последњу чувају за славу. Нећкам се да примим. Тих часова сам мислио на „Истинске богаташе" од Франсов Копеа. Нисам ли о овом Божићу, лежећи у гипсу међу туђим светом, без вести о својима, богатије обдарен него у доба највећег домаћег мажења и удобности? Нисам ли више него икад у животу осетио да љубав међу ближњим није празна фраза коЈ 'а се о Божићу механички изговара? У разговору, шалама праће* ним меланхоличним осмесима, брже је него иначе протекло пре подне. Напољу се чују припреме за делење ручка са нешто мало празничног „предовољства" Под нашим прозорима опет су се постројили „санитари". И опет, сложно и складнв из четрдесет грла одјекујсЈ „О ч е н а ш !" В. НоваковиЋ