Srpski narod

14 страна

СРПСКИ НАРОД

13 март

рећи, уложио највећи напор да конструише комад без мушкарца, видљивог и опипљивог на сдени, а истовремено да буде јунж комада, остајући до краја иза кулиса. Можда би подела улога могла да буде нешто мало другојачија, да би нас потпуно задовољило приказивање комада, чију је режију водио сам писац. Комбинована шесторка од глумица најмлађе и средње генерације дала је једну приљежно увежбану игру, у којој су се таленти такмичили, не реметећи хармонцју целине. Г. Момчило Милошевић, као писац и режисер, може да буде задовољан са тумачима улога, које се нису светиле његовом женомрству, него су му, испуњујући оно што је најлепше код жене, несебично даривале или свој темпераменат, своју интелигенцију, моћ љубави или свежину младости. Мада је игра г-ђе Ирене Јовановић (Госпођа са сунцокретом), г-ђе Невенке Урбанове (Госпође у разводу) и г-ђе Невенке Микулић (удовица), била потпуно задовољавајућа, ипак млађа екипа више је освајала. Г-ца Дивна Радић у улози Госпође са псетанцетом, борила се са многг интелигенције и топлине између верности и авантуре, откривајући после тумачења Мине од Барнхелма богатство своје уметности, спајајући продубљену студију са спонтаношћу глумачког дара. Г-ца Олга Спиридоновић са великом сигурношћу играла је Ану, класичну субрету, која држи све конце у својим рукама, ниансирајући одлнчно разне изгледе своје улоге. Г-ђа Мира Тодоровић-Мавид са темпераментом играла је модерну девојку освајајући публику. У декору г. М. Шербана недостајала је свемоћна светлост суеца на мору, која преображава све ствари и објашњава душевна стања. Костими г-ђе Милице Бабић-Јовановић носили су печат њеног сигурног укуса и њене фантазије. МИЛОШ М. МИЛОШЕВИЋ

Шрт&а теиЛа у извођењу Србмара Труд „Србозара" око домаћих комада, око гајења изворне наше драме, никад неће бити довољно похваљен, толико национална тенденција при избору дела истиче основне погледе на мисију овог позоришта и остварење његових значајних задатака. Не упуштајући се у извођење досада приказиваних дела, ми ћемо да поменемо само неколико последњих. Пре свега успех Каплар Милоја са добро простудираном игром Јована Јеремића, управника, редитеља и првог члана, у насловној улози, затим Зона Замфирова и најзад Кумова кпетва. Зато што смо уверени у велике могућности рада ове добре групе, ми ћемо овога пута да у« чиннмо поред искрених похвалаи неколико потребних ограда. По менули смо да Јоваи Јеремић правља позориштем, да режира и да игра главне улоге. Он те тешке задатке извршује еа великим самопрегором и иемилосрдним расипањем своје енергије, којој свакако треба одати ду жно поштовање, ј : ;ј Међутим, Јеремић не може да постигне све сам. Поред свих способности којима располаже он не може да стигне свуд. Последња три комада су то јасно показала. Зоии Замфировој је недостајао завршни потез, извесне појединостн, вернији колррит и хармонична целина, па да успех буде потпун. Каплар Милоје исто тако испољио је извесне недостатке, који би се. цзбег ли да је било више времена за припрему и више могућностн за рад, Извођење драматизоване приповетке Јанка Веселиновића Кумова клетва, од Синише Рава. сиа, прказало је јрш једном да „Србозар" може и најтежа дела да снажно изнесе. У њој се осетила јасно основна тенденција пишчева да се осветле патријархални наши обичдји, начин схва* тан>а и осећања наших предака, њихов живрт и њихрва веровања. Па ипак се не мрже рећи да је игра глумаца била савршена, режија беспрекорна, а цела претстава једно ремек дело, које може да послужи као образац. Исувише брза скретања у излагању и нагли прелази сметали су стварању убедљивости и изазивању правог уметничког ефекта. Сцене у првом чину крд разговора о зиДању шкрла не прет. стављају наше село и Станојлови испади, иронични и пуни цинизма, прелазе границе природног и падају у мелрдраму и гротеску. ј' Несумњивр је да су управнику Јеремићу пртребни сарадници и помоћници, а пре свега је» дна редитељска снага. Добра режија изискује и доста времена и пртребну спрему. Кад се режија буде мргла савесније да постави ми ћемо свакако имати и верније типрве са села живе људе, које ми срећемо кад мало зађемо у наш народ. Тад ћемо избећи и извесиу патетику, која се још код нас повлачи, пуну романтичарских примеса и већ окамењених навика, без којих се не може М замисли „крмад са села", 'Др. В. №. ж

чи неку тековину у нашоЈ драмској продукцији, већ више дело 8а попуњавање празнина на репертоару у недостатку вредности од трајнијег значаја. Поновно стављање — после десет година — на репертоар овог комада, у измењеним приликама може се у извесној мери оправдати, али под условом да се тиме не избегава вршење обавезе стварања озбиљног националног репертоара. Држећи се добрих традиција г. М Милошевић ни у избору теме није тражио нешто ново, иешто нарочито оригииално, задовољавајући се, да као стари мајстори из прошлих времена, свој дар и своју вештину покажу у обради. Бекство из брачне монотоније у авантуру, сентименталну или чулну, према тем-

СИМФОНИЈСКК КОКЦЕРТ Успех овога концерта је био на одговарајућој уметничкој висини, како у погледу врло добре и савесне техничке обраде дела, тако и у погледу стилског диференцирања и израза. Сва три дела са рвог програма изведена су врло добро и на нашу публику су оставила дубок и трајан утисак. Трећи Бахов Брандембуршки концерт изведен је технички врло коректно, а у изразу у потребним границама одговарајућег стила. Прва Бетовенова симфонија такође је дата са пуним осећањем и разумевањем њене музичке садржине, пуно у звуку и са изванредно лепо постављеним

ВЕЈШКОГ РДДИО-НТРЛ контраетима и у тематскрм пргледу и у погледу динамичких и оркестарских ефеката. Највећи успрн и снагу показали су и диригент и оркестар у Шредеревој Симфонији, која је на слушаоце оставила утисак једног одличног савременог музичког дела. Г. Херман Шредер је показао овим својим делом да влада изванредном композиторском техником у сваком ћогледу, а у погледу стилског и музичкрг изражавања он се углавном креће у границама дела Јохана Себастијана Баха и Рихарда Штрауса, са нештр примеса неких музичких стилрва који данас важе као савремени.

„Сунце, море и жене"

од г. Момчила Милошевића

Г. Момчило Милошевић јесте вредан стваралац у нашој књижевности и одличан раденик на нашем културном подизању и у свима областима књижевности, у којима се огледао, он је дао прилоге, који сви скупа претстављају дело, коме треба одати признање. Истрајно и без претензија он је стварао н радио, повлачећи своју властиту бразду на српској књижевној њиви, држећи се добрих традиција и не 1 прелазећи међе и синоре, које су прописали књижевни законодавци. г ,.? Тако и на пољу драмске књижевности он иде добрим утрвеним путевима и даје лепе резултате. Његов Јубилеј који је са успехом игран и који би могао да се одржава на репертоару у традицији је најбољих српских

Г-ђа Ирена 1ввв•мђ, г-%а Невеи' п Урбанова и ј г-ц> Диана Ради1> I јвжној жиаој сцеии

комедиографа и ни у чему не изостаје за којом од Нушићевих комедија, које имају толико успеха код публике. Сунце, море и жене спада у лаке конверзационе комаде и не излази из тог оквира, поштујући правила те врсте позоришта, Мало психологије, што течнији и живљи диалог, што више духовитости, макар само у игри речи, познавак>е сценске рутине, то су елементи потребни за писање једног ( .таквог комада, који у другим културним срединама спада више у занат по наруџбини директора позоришта за ову или ону публику. Свега тога има у мањој или већој мери у комаду г. Момчила Милошевића и зато се може радо гледати на сцени, али не зна-

. тевић дао је само модеран оквир за илустрацију ове психологије и једно ново духовито оличење тог непознатог, невидљивог Дон Жуана, за којим чезну ове жене у својој машти или у својој плоти. На једној плажи на мору, на температури од 40°, када чула могу да ■ буду надмоћна над умртвљеном свешћу и разумом, четири жене на одмору од терета брачних дужности и две девојке заљубљују се незнајући у једног истог човека, кога свака замишља другојаче и очекује нешто друпо рд њега, идеализујући га на свој начин. Међутим, тај универзални витез није ништа друго него обичан жиголо, нека врста такси-герл, младић кога плаћа пансион да своје го-

шће задовољи у сваком погледу, задржавајући их што дуже на мору, вешто искрришћујући ову потребу за авантуром код дама Због свега тога у данашњим временима судбрнрсних збнвшћа ова лака комедија изгледа нам јоџЈ лакша и као да долази из једног одавнр прегаженог доба, а не само од пре десет година, када је први пут играна у безбрижној лакомислености нашег некадањег друштва. Сада се други проблеми постављају, друге нас бриге море, да бисмо имали веће интересрвање за осећања и прохтеве четири узалудне жене. Као оригиналност комада наводило се да у комаду учествују само жене, што не мора да значи неку нарочиту препоруку, мада је писац, може се готово

пераменту, карактеру, годинама и социјалном положају жене, познат је мотив у позоришној литератури и уопште у књижевности. У његовом третирању г. М. Милошевић није унео нека нова осветљења, која је могао наћи помоћу проучавања модерне психологије потсвесног, која дају једно бескрајно ново поље за уметнике. Он се више држао утврђених схватања, готово шаблона о женама, која су углавном неповољна по женски род. Тако би се и он могао уврстити у велику фалангу писаца-женомрзаца, али код њега тај став нема вблику оштрину, јер је ублажен његовим разумевањем људских слабости и његовим благим човечанским осећањем, које је карактеристика његовог књижевног стварања. Г. Мило-

(Снимци „Српског, народа")

Г-ца Дивна Р» дић и г-ца Олп СпИрИДОНОВИ1а 1 комедији Мом чила МилошемК