Srpski narod

ТУ април

СРПСКИ НАРОД

Страна 13

Тамо-амо по старом Београду Питање воце у старом Београду

Приближавамо се лету, а са аиме настаће велике врућине, када се у Београду сваке године осећа прилична несташица воде. То питање, иако је Београд на обалама великих река, постаје тада акутно и зато није без интереса да се потсетимо како је оно решавано у прошлом веку у Београду, када — разуме се није било још модерног водовода. Средином прошлог века Београд је имао око десет хиљада становника. И за сав тај свет у Београду није било ни једног природног бунара. Ни воде за пиће, а камо ли за прање и заливање оних дивних и пространих башта које су биле врло честе, уз сваку српску и турску кућу. Дакле, питање воде било је важно и придично тешко за решавање. У кућама ван вароши беху бунари у авлији или башти, а у центру, пошто није било бунара, трговци и занатлије имали су нарочите момке који су доносили воду са оно неколико чесама у вароши, које нису могле подмиривати сву потребу грађана. Навала при , точењу на чесмама била је тако јака, да су свакодневно, због чекања на ред, биле свађе, сукоби, туче, лупање судова: тестија, ђугума, бакрача. Сиромашнији сталеж трошио је савску и дунавску воду, Њу су доносиле такозване сакаџије на двоколицама. Сака је била једно углављеио буре од 3 до 4 акова, и плаћало се грош од саке. Та се вода пида и за прање трошила, а свака кућа је имала још и по једно буре у које се сакупљала кишница. А ко је хтео бољу воду за пиће, могао је добити одличну воду са чесме из Топчидера, рне недалеко од старлг конака. Сака воде са том водом кош т ала је рко 6. гроша. Пошто се Беопрад — стари, разуме се — налазио на каменој и безводној стени, то су чесме биле снабдеване водрм старим турским водоводом са булбурдерских извора и са Екмеклука, али воде ипак није било довољно и лети се много кубурило. Чесама је било свега осам на броју: Чукур-чесма у данашњој Добрачиној улици; Сака-чесма испод Јованове пијаце; Циганчесма на Дорћолу; једна у Скадарској улици; Тоскина чесма испод данашње Државне штампарије у Поп-Лукиној улици; једна код Саборне цркве уз саму зграду старог београдског читалишта, а највећа и најлепша беше Делиска чесма. Чесма-тулбе изсред давашње Кнез-Михаидове улице 'Делиска чесма била је на углу Данашње Кнез-Михаилове улице и Вука Караџића. Она је била на углу једног пространог квадрата, који је обухватао простор од тога угла до угла Кнез-Михаилове и Краља Петра улице, даље до угла преко од Народне банке и Џокеј-клуба. На томе простору били су до Карађорђевог ослобођења Београда турски коњаници „делије". Њихов конак био је на углу Краља Петра и Кнез-Михаилове улице; у њега се по ослобођењу уселио Правитељствени совет и тај терен звао се Карађорђева башта. Делиска чесма, која је првобитно имала облик једног округлог турбета, била је на самом углу тога простора, који је био ограђен високим каменим зидом — каменом из Таш-мајдана — и како је имала чесменске луле са свију страна, могли су и делије из њихове баште да точе воду, као и грађани са улице. Доцније, при првој регулацији Кнез-Михаилове улице и Караџићеве улице, линија имања • померена је да би се улице прошириле, и чесма је била остала на средини раскршћа. Служила је и даље као чесма, сада са свију страна грађанима. Доцније још, кад је саобраћај повећан и уведен модерни водовод, онла

Је та чесма -т- турбе порушена, а чесма пренета на угао имања данашње Академије наука, баш на сами угао где је сада радња Ђуре Јаношевића. Та је чесма постојала до после прошлога рата, док није подигнута садашња палата Академије наука. Зашто се главни трг Београда зове Теразије? Осма и последња чесма беше на Теразијама, пред данашњом кафаном „Србија". Њу је кнез Милош подигао 1860 године, и

до Видин-капије и дунавске обале. Из града су водила четири пута кроз четири разне капије, кроз које се излазило у четири разна правца: Смедереву, Нишу, Шапцу и Видину. Са свима тим градовима турски, званични Београд био је стално у тесној вези, нарочито од Првог устанка. Главна капија беше Стамболкапија, кроз коју је пут водио ка Смедереву, па преко Јагодине, царском „џадом" до Ниша и даље до Цариграда. Други пут је водио кроз Варош-капију, Са-

Чобек (&> ИсмЖшашш о ратму човеччје радне способносша

она Је при регулацији даиашљих Теразија пренета у Топчидер, код Топчидерске цркве. Пре ове чесме на Теразијама, на томе истом месту. била је главна цистерна старог турског водовода, јер је то била највиша тачка старе вароши. Ту је довођена вода у неколико великих земљаних цистерни, и одатле распоређивана на поједине чесме београдске. Те цистерне беху повисоке, уске куле, хват широке и два хвата високе. Оне су се већ тада звале „теразијама", јер су на неки начин вршиле размеравање и расподелу воде за поједине чесме. То турско име остало је и данас за то место: Теразије! Дакле, тај трг, Теразије, био је уствари мерило воде! Тек доцније, кад се варош почела ширити и ван својих зидина, Београд је почео да захвата терен где је било природних бунара. Најближи бунари били су на терену некадање Митрополитове баште у Палилули, на Западном Врачару и дуж садашње Кнез Милогаеве улице од Во.јне академије, па даље ка „МостаРУ". А докле ее пгирила варош старог Београда? То је и данас питање које интересује многе београђане. Добрим својим делом он је био у границама старога утврђења које је било ивичено својим чувеним капијама, а између њих пружали се дубоки ровови, местимице испуњени водом. Унутрашња обала тих ровова била је ограђена дрвеним палисадама и дебелим кочевима. Тим низом ровова, природних заклона и падова терена — којим је варош била притешњена да се дуго није могла ширити ван њих — доминирали су војни објекти, које су држали Турци. Док је сама тврђава Београдз сачувана и до данашњег дана, овај други, спољни појас ровова, бедема и нарочито добро утврћених „капија", уствари правих басти.јона, давно је порушен и данас му нема више трага. Она је полазила од савске обале са почетним местом код Сава-капије, данас негде око оне познате пећине испод терасе на КалемеГдану, пружала се даље уз брег до великих степеница, Косанчићевим венцем до Варошкапије, па ишла Обилићевим венцем до Стамбол-капије, баш где је сада улаз у Васину улицу, између Кнежевог споменика и Народног позоришта, даље низбрдицом, данашњом Француском улицом, изнад Скадарске улице

(Цртеж: Н. Бешевића) вамало« до „Три кључа", где се спајао са трећим путем из Савакапије, и одатле Чукарицом уз реку Саву до Шабачког града, и даље преко Дрине ишао за Босну. Четврти излаз водио је кроз Видин-капију на обалу Дунава, одакле се дереглијама и лађама низ ширрку реку поред Смедерева, Ада-кала и даље, пловило до тада главне турске тврђаве на Дунаву, до града Видина. Поменусмо већ да данас више нема ни једне капије, јер су их Срби одмах по одласку Турака, по слову уговора о миру, порушили. Ипак Стамбол-капија кајјача, највећа, најугледнија иако најстрашнија — остала је последња и у току 1866 порушена .је, и један део њене камене грађе употребљен за темеље новог Народног позоришта. Тако је Раковички гранит прво послужио да се на њему истичу копља са отсеченим српским главама, а доцније да буде темељ храма уметности, просвете и речи српске. Никола Трајковић

'(Еос) Под делом једног радника разумемо рад и посао, што га изврши у једном произвољно одређеном времену, радном часу или радном дану. Појам рад не говори дакле ништа напору, који је био скопчан са постигнућем овог успеха. За већину рада меродавна су два поступка: један обухвата све битне радне услове који се налазе изван радника, нарочито технички предуслови. Други поступак претставља скуп свих фактора који леже у самом човеку. Код фактора, који се налазе у самом човеку, стоји на првом месту способност за рад, највише што организам у крајњем случају уопште може да да. Овамо долази друга величина, која наводи, колико се у поједином случају улаже од ове радне способности. Ова се величина зове спремност за рад. Она у себи ствара један несвестан поступак, тако звану радну кондицију, која се састоји у главном у телесном и душевном положају реакције организма. Овоме придолази још и воља за рад. Једно од најважнијих сазнања радне физиологије је да појачање темпа рада није истоветно са повишењем рада, јер се при присилном издржавању једног напетог темпа силе брзо исцрпе и човечји организам троши и оштећује. Човеку је потребно неко време полета за рад и мора дозволити редован одмор, да би нестала појава замора. Практичним експериментима на Кајзер-Вилхелмовом институту у Дортмунду за радну физиблогију успело им је да се пронађе сасвим одређени ритам, према коме рад мора да тече, ако се жели да он буде по могућности и рентабДлан. Чињеница је, да човек у по.?единим радовима и појединим часовима преко дана није увек у истој мери способан за рад., Ако се висина рада бележи са 1'00°/о, онда рад крива линија крај сваке недеље пада на 87°/о. Током недеље може се забележити повишење на 89°Л>. У понедељак се већ диже на 91 °/о. Уторак доноси повишење на 97°/о, а среда постизава циљ са 100°/о. Употреба енергије остаје онда четвртком и петком са 88°/о испод највишег рада. У почетку рада у рано јутро радна .је способно,ст још мала. Али се она брзо диже. да би онда пред подне мање или више падала. После подне се крива линија опет .једном диже, ал зато ипак не постиза-

—

ХУБЕРТ БЕРКЕ: ЦРТЕЖ

ва зенит, који је имала пре шЈ« дне. Важност правог односа нзмеђу рада и одмора можемо врло убедљиво да проучавамо на самом човечјем срцу. Из ових истраживања произлази захтев, да се интензитет рада увек мора прилагодити ступњу радне способности, као што је то доказао професор Ацлер из Дортмунда. Оно битно лежи у посматрању правог односа између рада и од* мора. Код редовног посла, на пример, најбоље је да се узме 12°/о за заједнички одмор. Али то су само кратки одмори, који се морају надопунити општим одмором у предузећу као доручак или ручак. Само је по себи разумљиво, да су овакви закони или прописи рада донекле инч дивидуални. УпЈзаво, радна физиологија као огранак природне науке побија овај пример.« Она жели да буде користан Саветник воћства народног здравља и Привредног живота . Професор др. Леман проучавао је питање, да ли сретства потстрекивање појачавају радну способност. Он под средствима за уживање, која дају потстрека, разуме кофеин, никотин и материје које се употребљавају као лекови. Ако се изда налог за извођење неког рада до неизнемоглости под извесним спољним условима, онда ћемо услед дејства ове материје постићи знатно повишење рада, па било то У извесним случајевима само у квантитету. Али ако се проуче појаве крвотока и промене материје при раду. који је изведен услед дејства оваквих средстава, онда се виде значајне разлике. Рад није у неку руку повољнији или економичнији. Ако ее о-н настави под дејством ових средстава потстрекивања, онда то иде на рачун радних резерва. На крају рада види се све већи замор. Нема дакле повише-' ња радне способности, већ само појачања спремности за рад. Прекомерно употребљавање оваквих средстава може само да шкоди организму. Али се догађа, да наступа повћћање радне способности примањем ! фосфорне киселине или лепитина, као на пример давањем грожђаног шећера, нарочито ако се у појединим случајевиМа додаје Витамин Б 1 . И зрачењем ултравиолетним зрацима довело је до правог .јачања телесне радне способности. Најзад је професор Др. Хелмут Бенинг вештачком применом садржине киселине у човеч.јем телу успео д*а постигне повишеЉе телесног рада. При већим напрезањима у човечјем организму настаду веће количине ки-' селине. дакле, мора се прећи на алкаличну' киселину. То се ствара мешавином угљено -киселог нат^иума и калијума као и лиМУнасто киселог натрона. На.јбоље дејство наступа тек после два дана. Ал се оно може одржати само неколико дана, јер с «н .ча наступају регулаци .је тела. П ри овоме се код хране мораду цзоставити месо, хлеб и уобичајени' производи брашна а место Њих узИмати млеко, иЗвесна поврћа и велике количине брашна од соје.

УСПЕХ ИЗЛОЖБЕ СЛИКАРА ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА ј Изложба сликара из заробљеништва, која је отворена у Београду, доживела је велики успех и рекордну посету грађанства. Нарочито у празничне дане број посетилаца је врло велик. Тако је у прошлу недељу изложба имала око 1.000 посетилаца. Поред тога изложбу посећују у групама ђаци средњих и основних гпкола.