Srpski narod

Страна 8

ЗА СРПСКУ ОМЛАДИНУ

МОЈ НАЈМИЛИЈИ ПУТОПИСАЦ

Љуб омир п. н енадовић

Од детињства до младости

Путописи спадају међу најЗанимљивије и најлепше гране књижевности. Они немају ону поезију као што имају песме; оне уметничке вредности које имају романи и приповетке; али, поред свега тог, они могу бити од велике користи читаоцу. Могу му пружити двоструку корист: уживање у стилу и опису, а поред тога проширава знање читаоцу, шири му хоризонт његова ума и погледа, и открива му оно што не би можда никад видео. Са једним добрим путописом у руци, ми можемо, седећи крај топле пећи, проћи многе градове и земље, упознати друге народе, њихов начин живота, њихову културу и њихове обичаје. А може ли бити веће користи од тога, нарочито за оне који немају материјалних средстава да би могли сами путовати. Живети на овој земљи, а не видети и не познати њене лепоте, заиста је по мало трагично. Има много људи који су живели и умрли не излазећи никуд из своје ближе околине. Обично је узрок томе Сиротиња и оскудица. Али све се то, као што смо рекли, може надокнадити са једном добром књигом; све то можемо нропутовати а да не изађемо из куће. Са књигом у руци нроћићемо свуда где нас писац буде водио, живићемо у оном добу у којем је он живео; дивићемо се ономе чему се он дивио; гледати оно што је он видео, и осећати оно што је он осећао. Ако је још путописац добар стилист, ако уме верно и пластично да претстави и прикаже оно што је видео, и ако има нарочити дар за опажање, онда ће слика у нашим очима бити потпуна. У вашој књижевности имамо много књижевника који су писали путописе. Први који је почео да пише путописе био је Доситеј Обрадовић, али праве путописе је написао тек Љубомир Ненадовић. После њега се рећа низ писаца који су писали путописе а од њих су на.јзначајнији: Јован Дучић, Исидора Секулић, Марко Цар, Јелена Димитријевић, Григорије Божовић, Живко Милићевић. У овом чланку ми ћемо се осврнути само на путопис Љубомира Ненадовића, нашег првог модерног путописца и у неколико речи изнети оно што је битно у његовим путописима. Љубомир Ненадовић ,је син Проте Матеје Ненадовића, познатог јунака из Карађорђевог доба, а у исто време и познатог књижевника, чије је дело уредио и издао син му ЉубОмир, под именом: Мемоари Проте Матеје Ненадовића. Љубомир П. Ненадовић је роћен путник. Он осећа велику етраст и задовољство од путовања. Његов немирни и бујни дух ни.је се могао ограничити само на Србију, није могао у њој наћи довољно простора, већ се винуо далеко по Европи, по туђим и још непознатим му Земљама. Још као ђак, отпутовао је у иностранство, да би продужио и усавршио започете науке, али изгледа да су му путовање и туризам били прво, а школа друго. Путујући по страним земљама, он није заборавио на свој народ, који .је у културном погледу прилично заостао од великих европских народа, и пролазећи кроз ове земље, он их је описивао, да би својим земљацима могао донекле приказати живот у великим и културним европским државама. На тај начин су постали његови путописи из Швајцарске, Немачке, Италије и о Црногорцима. Ненадовић је прво написао Писма из Швајцарске и Писма из Немачке, где је као студент проводио дане безбрижно и весело. На веома леп и занимљив начин, са пуно младалачке снаге, бујности и полета, описује он весели живот ђака, студената. Чи тајући ово ми се и нехотице сећамо песме „Ђачки растанак", где је Бранко, на јога бурнији и полетнији начин, дао одушке својој младалачкој бујности. И-

сто тако са великим одушевљењем, описао је Ненадовић познати немачки универзитетски град Хајделберг, где је као студент провео извесно време. У Писмима из Швајцарске описује дивна и широм целог света позната места, Шв.ајцарске Алпе и величанствене глечере на њима. Али, у овим писмима из Не.мачке и Швај царске, поред лепих особина које он као књижевник и као путописац има, могу се наћи и извесне грешке и мане. Његов стил је још недотеран и несавршен. Разуме се, да се од њега не може захтевати да има стил једнога Дучића, који је пун музике, израза, епитета, прелива и нианса. Али, Ненадовићев стил је тада био још прилично нејасан, и он ће се развити тек у Писмима из Итали.је. Друга једна Ненадовићева мана је у томе, што ,је све схватао по мало неозбиљно. Све је окретао на шалу и смех, па макар то биле и озбиљне ствари. Сви његови путописи су прож&ти пријатном ведрином и хумором. Нарочито се у том погледу истичу путописи из Немачке и Швајцарске, где све врви од хумора, парадокса и контраста. Млади Ненадовић је, гто својој природи, био веома весео, бујан, може се рећи и несташан. У његовим путописима можемо наћи нежности и саучешћа ,али туге нигде. Изузетак чине неколико одељака у Писмима из Италије. Иначе, у свим осталим путописима су шала, хумор и досетке на првом месту. Мора се признати има врло лепих шала и досетака, којима се читалац мора од срца насмејати, и које ће га расположити да ведар и весео путује са Ненадовићем. Он и његови другови су толико весели да неки пут пое.ђу мало и преко границе. Писма из Итали.је и 0 Црно• горцима претстављају нам Ненадовића као правог књижевника — путописца. У њима је све лепше, сређеније, са више воље, зна ња и вештине описано. Стил му је легГ, јасан и дотеран. Опажа се већа тачност у опажању и пСи холошкој анализи лица. Нема више оне младићске распо.јасаности, вулгарности и духовитости на силу. И ови путописи обилују хумористичким и духовитим местима, али је та шала озбиљнија, лепша и отменија. Има лепих и изванредних описа појединих места. Нарочито је леп и успео опис Неапуља и Неапуљског залива. Затим, опис Рима, Везува и других места. Све је то на леп и живописан начин претстављено, са пуно смисла и умбтничког познавања. Узмимб. као пример, почетак Писма из Италије: „Небо без облака, море без таласа, обале без лазарона, лађе без једрила". И у овом делу има извесних недостатака, разуме се много мање него у пиетходним делима. Тако, читајући нека писма из Рима, добијамо утисак да у рукама имамо неки историски уџбеник, јеј) ту он вебма опширно прича историју Рима. То је данас банално и за .једног гимназијалца, али је у Ненадовићево доба било новост и за многе одрасле. Према томе, кад узмемо у обзир в]!>еме у којем је Ненадовић жив^о, путовао и писао, онда му се тај недостатак мора опростити. Писма из Италије имају и велику књижевнО -историску впедност. Путујући по Италији, Ненадовић се састзне у Неапољу са Његошем, који је овде тражио лека својој неизлечивој болести. Састанке са Његошем, и своје разговоре са џ.им, Ненадовић је најлепше описао. тако да Писма из Италије претстављају и по књижевној и по историској воедности његово на.јбоље дело. Његош је са великом радошћу примио Ненадовића. „Сам вас је Бог послао", каже му он, приликом првог сусрета. Нажалост, Не надовић није могао да схвати сву величину Његошеве душе. Његошева дела, а међу њима и „Горски вијенац', Ненадовић је самО површно познавао. Он је, додуше, осетИо да је Његош нешто више од осталих људи. Све разговоре, кбје је водио са њим,

он је изнео у Писмима из Италије. Тиме је овековечио своје дело и себе. „Везама које се не кида.ју, он се је везао за једног бе смргника". Ненадовић каже да је Његош готово увек био тужан и невесео. За све време, док је био са њим, ретко кад га је видео насмејана. Није он био тужан због блиске смрти, већ зато што се бојао да ће његовом смрћу и Црна Гора поново пасти под турско ропство. Немирни дух Ненадовићев није могао ни овде да мирује. Ни.је остао са Његошем, већ га оставља и одлази даље. Да је Ненадовић остао код Његоша до његове смрти, учинио.би неизмерну услугу и Његошу, и себи, и целој српској књижевности. Али, Ненадовић као Ненадовић: „што дикла навикла", није морао да остане већ је отпутовао. Пбследњи његов путопис је дело „О Цр ногогшима", за кг^и се може рећи да ни мало не заостаје Од путописа из ИтаЛије. У овом делу он износи карактеристику Црногораца и њихове борбе са ТурцН ма. Црногорце претставља као частан и поштен народ, пуц вите штва, херојства и врлина. То су главне особине Ненадо вића као књижевника и путопис ца. Његова дела, и поред извес них недостатака, заузимају вид но место у нашо.ј књижевности. а Љуба Ненадовић ће остати код сваког читаоца у лепој успомени и сећању — насмејан и ведаЈ!), занимљив и духовит као што је увек био. Живојин Гајић, уч. V разр. гимн. Рипањ —жПРАЗНИНКО ЈУ1Р0 Давно је то било... Као кроз сан памтим. Румен осмех сунца поздравио јутро и на свежој трави заблистала роса. Освануо празник. Мој отац у белом и свечаном рубљу некуда се спрема, а мајка децу облачи и купа. Нико не зна куда? Децо, сада у цркву идбмо! — отац рече тихо; а ми, деца, весели и чили, Поскакасмо радо, озарена лица. Прдлазили поља, ливаде и шуме у тихоме ходу; свуда сеечап мир само звбна зџоне... Кроз прозирну маглу заблистао торањ светог манастира, заокружен гором свечанога мира. Свежи лахор дах измирне носи ... Село, поља, шуме, и ми, деца, пливкмо у срећи... Мир, побожност влада, и крећу се стада, а са торња звони... 'Док свештеник пева са светог амвона, разлежу се звуци од јутарњих звона... Звони, звони, звони... дан... дан... дан Чедомир М. Ивановић, ученик V разр. учит. школе Шабац

Једино тто човеку остаје од прошлости то је успомена, или тек сећање на њу. Прошлост и сећање..,.. Звучи нам као да је било давно и давно. А опет све што се десило и пре једне минуте, већ је прошлост, за коју нас опет веже само сећање. Интересантно је чути како стари л»уди говоре: »Сећам се, било је то давно!«... Онда кад се то догађало ми нисмо ни постојали. Док сам био мали, завидео сам им на томе, јер сам мислио да је сећање дато само одраслом, старом свету. А данас увиђам да могу и ја рећи »сећам се«... ААноги дани мог безбрижног детињства, полазак у школу, разни догађаји, радости, жалости и бриге, све ми пролази кроз свест као филм. А шта је то оно сећање на нешто што се догодило, прошло и никад се више не може повратити? Моја прошлост саткана је из хиљаде минута мога живота. И кад помислим да сам сваког минута старији, зрелији, колика је разлика између мене сада и некада. Питање је да ли се сећам себе од лане? Да, сећам се. Па то није било тако давно. Само од тога доба одваја једна година. Шта значи једна година у животу човека? Много и ништа. Како се узме. Кажем: није било давно, а опет има момената из тог доба мога живота за које ми се чини да сам их сањао или негде читао, а да су се најмање мени могле догодити. И кад се сетим себе од лане и сада и кад између те две епохе живота повучем паралелу, видим огромну разлику. Толико огромну да бих поверозао скоро да су то две различите ствари, а нв једна. Па у чему је разлика? Телесно сам остао исти, можда сам сада развијенији. Разлика је у мом духовном Животу, а дух је језгро живота на земљи и у сазнању. Сећам се да сам лане био још скоро дете, које је са очима пуним поверења гледало у свет, Још лана с&м веровао да је људска поквареност апстрактни појам, јер је нисам својим детињим очима видео. Како људи могу бити зли, кад ја осећам толмку љубав према њима и кад у мом срцу владају блага осећања. А данас, кад

се сетим тога, могао бих себи горко да се насмејем. Осетио сам шта значи људска пакост, завист, злоба. Видео сам да нија лако пролазити кроз живот, борити св, а ипак остати частан до краја. Али, ипак, дошао сам и до још јадног драгоценог открића. Увидео сам, уколико је борба већа, утолико је и сам живот слађи, да човек сам себе највише цени кад ствара и кад јз користан члан друштвене заједнице. Лане то нисам знао. Данас сам већ свестан да је мој карактер скициран тако да ме привлаче интересантне ствари, пуне живота и контраста, која служе само за добро отаџбине, коју љубим изнад свега, и људске заједнице. Сећам се да сам лане све видео мирисне руже око себе, а данас видим да и најнежнија ружа има трн, који убоде када се најмање надамо. Било је још много ствари, којз нисам зкао, ни разумео, а које данас већ потпуно схваћам. Осећам да се велики преокрет извршио на мени. На хоризонту мога интелекта родило се сунце знања, које ме је нагло дигло из царства детињег идеализма, у реални живот одраслог човека. Мислим да сам истрајним радом много допринео томе. Учио сам, читао много, показивао интересовања за уметност, науку и обраћао сам велику пажњу и на физичку културу тела, на спорт. Тако је доба између лане и сада велика прекретница у моме животу. Лане су ме сви третирали као дете; сада ми кажу: »младић«. И оно што је било лане, спада у прошлост. Била она лепа или ружна, увек нам о њој говоре успоменв и сећања. Уосталом, то нам је још и једино остало од ње. Током времена, непријатне ствари покрива вео заборава, а сећање на све оно лепо освежава нас. Нарочито сам приметио да се старост радо сећа младости, као и ја мога детињства. И увек нам прошлост и сећање на њу изгледа лепа; а садашњос т? За виси од нас самих како смо уредили живот. Јер »ствари имају онакав изглед какав нам дадне наша душа«. Јоваи Башиђ, уч. VI разр. гимн. Београд.

Поруке сарадницима омладинцима

Једном свршеном матуранту — Ваљево Примили смо Ваше песме, за јеДнОга омладинца врло успеле, са пропратним писмом које садржи разборите и актуелне мисли, које овде предајемо јавности: „Стојећи на гледишту да Ваш лист данас замењује једаи књижевии часогшс, усудио сам се да Вам понудим своје три песме да их, ако заслужују, штампате у одговарајућој рубрици. Данас ,је прекопотребно да се идеја Нове Србије оваплоти и у духовном стварању данашњих генерација. Јер тако ће се једино бс^варити духоени препород целб нације. Ако једна епоха буде изграђивана само политички, а не буде имала следбенике у области духовног живота, онда се она неће ни изградити. Ми данас немамо много људи који у тој области дају знатан допринос, али многи знаци на то указују да већ данас постоји леп број талентованих националних омладинаца ко.ји само зато не могу да се развију и дођу до изражаја, јер им се зато не указује приЛика. Биће велика заслуга Вашега листа ако помогне и подржи такве омладинце у њиховим искреним настојањима. И мање успеле ствари са националном српском тенденцијом требало би пре штампати оД успелих — ненародног карактера!" Објављујући ово Ваше значајно писмо, драги млади песниче, желимо да додамо само неколико речи, уместо одговора. „Српски народ", као орган српског родољубља, отворио је нарочиту омладинску рубрику баш зато, и искључиво зато, да омогући нашој свесној и родољубивбј омладини да дође до изоажаЈа и

развије сво.је духовне способно Ј сти. Пође ли му то за руком као вдто сви знаци говоре „Српски народ" је извршио један од својих најпречих постављених задатака и испунио једну крупну национално-културну мисију. Наставницима српског језика и књижевности у нашим средњим и стручним школама МиниСтарство просвете је одобрило да ученици средњих и стручних школа на територији Србије и Ваиата могу сарађивати на омладинско.ј рубрици „Српског народа". Стога се позивају сви наставници наших средњих и стручних школа да препоруче својим ученицима, првенствено онима из виших разреда, да нам шаљу своје радове у стиху и прози. Пошто у омладинској рубрици доносимо и школске и домаће задатке, реферате и семинарске радове ученика виших разреда било би најзгодније да нам сами наставници одаберу и пошаљу најбоље израђене задатке и реферате. На ова.ј начин изазваће се једна племенита утакмица међу нашом школском омладином и потстаћи ће се ства^алачке амбиције наших младих иа јаче духовне напоре. На крају школске године, у> редништво ће наградити одабраним књигама из наше и стране књижевности на.јбоље израђене задатке и реферате, објављене у омладинској рубрицн. Уредништво